Павловић: Коридор, кисеоник и српски орао
Павловић је подсјетио на одсудну борбу српског народа, која је била предусов опстанка оних Срба који су преживјели геноцид у НДХ.
Он је навео да непријатељи покушавају већ више вијекова да подијеле српски народ по сваком могућем основу, па чак и по регионалној припадности на Херцеговце, Црногорце, Шумадинце, Семберце, Посавце, Крајишнике и тако даље, али је указао да су сви ови регионални идентитети културно и национално богатство српског народа, а једни без других су ништа друго до туђе робље.
Павловићев ауторски текст за Срну објављујемо у цијелости:
Почетак ослобађања животног простора и стварања основних услова за опстанак српског народа на простору данашње дејтонске БиХ окарактерисан је углавном самоорганизовањем и одсудном борбом. Српски народ и у тадашњој СРБиХ је живио у реалности СФРЈ и њеног очувања, те самим тим и повјерења у тада једину легалну и легитимну Југословенску народну армију. Због тога је Војска Републике Српске /ВРС/ формирана тек 12. маја 1992. године, док су муслиманске и хрватске паравојне формације постојале већ од 1990. године и почетком 1992. године су имале потпуно формиране структуре те стратешке и оперативне планове.
О изузетно тешкој ситуацији за одбрану постојања Срба западно од ријеке Дрине говори и чињеница да је Дрински корпус ВРС, уз озбиљне потешкоће, формиран тек у јесен 1992. године.
Неопходност самоорганизовања и одсудне борбе су били предуслов опстанка остатака оних који су преживјели геноцид над Србима у НДХ. Срби, у оним регијама гдје су успјели да одбију прве ударе, веома често су били изоловани и копнено одсјечени од осталих српских територија. Такав је случај био и са српским, те другим тада пројугословенским становништвом /који су се борили раме уз раме са Србима/ од Брчког, па до Книна.
На том простору је тада било одсјечено око милион Срба и њихових суграђана. У Посавини, од Брчког до Модриче, било је нешто више од 30.000 Срба у окружењу од око 150.000 муслиманско-хрватског становништва и са Хрватском у залеђу, одакле су свакодневно интензивно гранатирани. Срби из Крајине са својим суграђанима су, злочином над војном колоном у Тузли 15. маја, одсјечени од Србије. Познато је само дјелимично колика је тада хуманитарна криза наступила. Смрт 12 беба због недостатка кисеоника је само врх леденог бријега. Колико је цивила, тешких болесника или рањеника са фронта страдало због недостатка основних услова за лијечење, па чак и хране, и данас је углавном непознато.
Срби у Посавини крећу у одсудну борбу за ослобођење из окружења средином априла. Формирање линија фронта ради очувања слободне територије се одвија у више општина: Шамац, Орашје, Модрича, Градачац и Брчко. Током маја опкољени Срби из Посавине очајничким напорима успијевају, уз садејства српских снага из правца Бијељине, да пробију коридор кроз дио града Брчко и успоставе везу са Србијом. То никако није значило крај егзистенцијалне угрожености, али свакако јесте могућност лакшег и сигурнијег наставка борбе за опстанак.
До пред крај јуна 1992. године тада већ формиране 1. и 2. посавске бригаде су успјеле формирати својеврсни коридор од Брчког, па скоро до Модриче, у дужини од око 60 километара. То је плаћено изузетно високом цијеном - са око 200 живота својих бораца и бар дупло толико теже и лакше рањених.
Средином јуна креће посљедња фаза успостављања коридора ка преосталим одсјеченим Србима и њиховим суграђанима од Модриче до Книна. У дане уочи Видовдана 1992. године, након скоро цјелодневних међусобних борби /срећом без погинулих/, Срби успијевају да се споразумију и препознају ко су, наравно, преко крсне славе! Прво што пролази тим уским коридором живота према Бањалуци је конвој са кисеоником.
Оно што је остало запамћено након што су се браћа спојила и коридором прошао кисеоник, јесте да су Крајишници били убијеђени да Посаваца има бар три-четири пута више, а да су Посавци мислили када су видјели тада тенкове Т-84, да је рат сигурно завршен у наредних мјесец-два.
Каква је улога Сембераца у стварању коридора живота Посавцима, сваком паметном је јасно. Каква је улога Посаваца у ослобађању коридора од Брчког до Модриче у дужини од 60 километара, прије спајања са Крајишницима, је ваљда, такође, сваком паметном јасно. Каква је улога Крајишника, који су током цијелог Одбрамбено-отаџбинског рата ратовали широм Републике Српске, је ваљда свакоме паметном и добронамјерном јасно.
Оно што сваки наш регионални идентитет кроз завјетни вриједносни систем Косовског завјета чини народом, јесте свијест о цјелини - цјелокупном српском народу, без административних граница и регионалних подјела.
Наравно да непријатељи покушавају већ више вијекова да нас подијеле по сваком могућем основу па чак и по регионалној припадности на Херцеговце, Црногорце, Шумадинце, Семберце, Посавце, Крајишнике и тако даље. На тај начин нас своде на племенске скупине и желе нас менталитетом свести на послушну живину, која мора да гледа у зрно што јој се даје и да исто кљуца погнуте главе. Да не бисмо живјели у реалности пројектованог менталног кокошињца, морамо да из орловске перспективе посматрамо цјелину, српски народ као цјелину. Сви наши регионални идентитети су наше културно и национално богатство, али смо једни без других ништа друго до туђе робље разних врста.
У том смислу је и данашње празновање загрљаја Срба са истока и запада Републике Српске клица и символ свесрпског духовног, културног и сваког другог јединства, како је то дефинисано и у недавно објављеној Декларацији.