Бањалучки Але - свачији и ничији
Доброга Алу, тада виталног чику са брковима први пут у животу срео сам прије четрдесетак година. Ишао је Зеленим мостом.
Француска капа на глави, гумене чизме на ногама. Викао је нешто. Тада петогодишњем дјечаку био је мало чудан.Чудан , али интересантан. Већина мојих вршњака, Бањалучана, добро га је познавала. Ја нисам из једног простог разлога. Јер сам из Приједора.
И док сам тако шетао са мамом, која је као дјевојка живјела у Бањалуци и школске дане провела у том граду, питао сам је, ко је чико.
Објаснила ми је, колико сам ја у тим годинама могао да схватим, да зна сваку сличицу Животињског царства, регистрациони број возила, да регулише саобраћај, хода по мосту... Мало шта сам могао да похватам, али ето, добро сам упамтио тај лик.
Године су пролазиле. Да ли сам још једном или више пута срео Алу када сам долазио код дједа у Бањалуку, не сјећам се.
Али оно што је остало на старим фотографијама јесте посљедњи испраћај мога дједа у децембру 1990.
Међу бројном родбином, колегама, пријатељима, комшијама, стајао је и он. Але. Многи су му као и обично удјелили који динар, мада није тражио. А он је за тај новац, куповао бајадере и бомбоне и дијелио. Чудан неки "просјак", рекао би свако ко га не познаје.
Да ли постоји судбина, нешто слично или је све то само случајност међу звијездама, отишли би далеко када би кренула расправа.
То није ни важно. Али можда се и ви запитате након што вам испричам ово.
Наиме, неколико дана послије, поменуте фотографије, гледала је мамина познаница. Иначе моја професорица у музичкој школи, која је рођена и живјела у Бањалуци, али је због посла давно доселила у Приједор.
Док су у нашем стану листали фотографије, мама ју је упитала да ли зна Алу. Тај тренутак, тај поглед, тих пет - шест секунди тишине... те сузе у очима, тешко би било заборавити. А посебно реченицу коју је професорица након свега изговорила: "То је мој рођени брат!"
Сви смо занијемили. Након те њене изговорене реченице, отворило се много наших неизговорених питања.
Професорица нам је касније причала све братове догодовштине... и смијешне и тужне. Знам да је поменула како је Але некад писао бившем предсједнику Југославије и жалио се зашто га милиција затвара када долазе неке важне личности у град на Врбасу.
Па је чини се Тито или ко већ, уважио његову жалбу, тако да се то више није дешавало.
Але је тако за мене и моју породицу постао нешто више од бањалучке легенде. Але је за већину Бањалучана био исто то.
Када су га у посљедњем рату, неки нељуди којима је изгледа само његово име било довољно да великог човјека сврстају у ове или оне и покушају му наудити, повели да то и учине, не само његове комшије, већ и дјеца из комшилука, стала су на пут и викала, не дамо нашег Алу... И нису га дали. Але је и даље наставио да живи свој живот, храни своје голубове и својом нарави исписује странице љепше Бањалуке. Јер Алу нису занимале политике, прекрајање политичких карата и слично.
Он је имао само једну карту. То је била карта свијета коју је сам нацртао на зиду свога стана у Борику. И тај цртеж говори доста о Али.
А доста је о њему причала и његова сестра, моја професорица, из чијих прича смо сазнали више о лику и дјелу, животу великог Але. Професорица је нажалост умрла прије више од двије деценије, а Але је знаним и незнаним, гестовима људине, наставио да прича причу о себи.
Посљедњих неколико година скоро да га нисте могли срести у малој чаршији којом је раније пролазио.
Причало се да је болестан. Након дужег времена срео сам га лани. Тешко је ходао. Ноге су га издале, али осмијех никад.
Легенда је срдачно поздрављала све, а ни крај њега тешко да је ко могао проћи, а да му се не јави.
Прије неколико мјесеци мама ми је послала фотографију. Сликала се са Алом. У болници се срели. Сазнала је да је у старачком дому код Зеленог моста. Ту сам га и ја скоро видио док су га возили у колицима. Било је то и посљедњи пут.
И баш ту. Гдје сам први пут прије четрдесетак година, код Зеленог моста, видио тог доброг човјека.
Живим у Бањалуци. Желим да одем на његов посљедњи испраћај. Надам се да ће бити у бањалучком харему Ступница.
На истом мјесту гдје је добри Але дошао тог 9. децембра 1990. да испрати мога дједа. И кад се све сабере и одузме, у ове четири деценије од када сам чуо прву причу о Али, све се дешавало ту у неких педесетак метара Бањалуке - од Зеленог моста до Ступнице.
Отишао је човјек. Нестала је доброта, несебичност... Нестала је искреност... Отишао је мој, твој, њихов, ваш, наш.... добри Але... Свачији и ничији. Најмање свој.
Подсјећамо, Алија Махмутовић, познатији као чика Але, преминуо је јуче у Бањалуци у 82. години.
Аутор текста: Ајдин Цикота