Јас Мизугучи, јапански новинар извјештач из претходног рата, поново посјетио Бањалуку (ВИДЕО)
Јасу Мизугучију је засметало једнострано извјештавање и желио је да сазна причу са "друге стране". Скрасивши се у Прес центру Првог крајишког корпуса, одмах је почео да шаље извјештаје из ратом захваћене Босне и Херцеговине и то директно са ратних попришта на која је ишао са својим колегама и војском.
- Не знам колико сам допринио истини о Србима, али сигурно је да је један дио људи у Јапану чуо, видио и прочитао вијести које сам слао. У Јапану се зна за Србе и велики број људи, без обзира на медијску кампању, воли Србе и диви им се - каже Мизугучи.
Он повремено посјети Бањалуку поводом јубилеја Првог крајишког корпуса, а ових дана дошао је да посјети вјечне куће својих пријатеља, новинара Раде Малешевића и легендарног команданта одреда Вукови са Вучјака, Вељка Миланковића.
Током рата у БиХ упознао се са много колега новинара, међу њима поменути Раде Малешевић и Милка Тошић.
- Били смо заједно у прес центру, дружили смо се. Били смо у много ситуација, чак веома опасних. Раде ми је на примјер два пута спасио живот. Обилазили смо положаје. На мјесту гдје сам био пала је граната. Непосредно прије експлозије, Раде ме је одгурнуо и скотрљали смо се низ брдо. То је било први пут. Други пут, пред сам крај рата ишао сам са Радом и Сашом Колевским, не сјећам се гдје. Код једне касарне Раде ми је рекао да је боље да ту останем. Послушао сам га, они су отишли аутомобилом. Након неког времена Раде се вратио сам и пјешке. Сазнао сам да је Саша погинуо. Био сам шокиран. То је био тужан дан. И тог дана ме је спасио...тад сам пожелио да Раде никад не умре, рекао сам му да не смије да умре прије мене...И онда сам сазнао да је мој пријатељ умро. Зато сам данас овдје - истиче Мизугучи.
Дружио се и са Вуковима са Вучјака, а њиховог команданта Вељка Миланковића памти као строгог војсковођу.
- Било је то давно, мислим 1992. када смо ишли за Дервенту.Вељко је дозволио да им се придружим на бојишту. Било је баш жестоко, тамо на мосту и око њега. Командант је одредио да не идем туда јер је било опасно, него ме је послао са другом групом куда је било безбједније и одакле сам могао да извјештавам. Био је строг према борцима, али не и према мени… Био сам затечен кад је умро. Дошао сам на сахрану. Било је веома много људи који су дошли на испраћај Вељку. То су биле непрегледне колоне људи. Била је част познавати га и сматрам да је био мој пријатељ, а не тек познаник. Био је нестварно храбар ратник - каже овај јапански новинар.
Питали смо га и како изгледа Бањалука сада у односу на `90-те.
- О, Бањалука је имала много више зеленила онда, али није имала неки посебан имиџ. Али то је било због рата и тадашње ситуације, нисам примјећивао можда, али данас све изгледа веће, љепше, широко, паркови, шире су улице, шеталишта...Нови је имиџ, али људи су остали исти, друже се као и онда, уз кафу и ракију ујутро. То је најбољи имиџ града - тврди Мизугучи.
Јас Мизугучи извјештавао је из Ирака, Авганистана, Либије, Сирије, а са Војском Републике Српске провео је пуне четири године. Стекао је многа пријатељства која трају и данас. Никад не заборавља своје пријатеље, бар тако налаже Бушидо, кодекс којег само племенити слиједе.
Обећао је да ће доћи поново у Бањалуку да нас посјети.