На данашњи дан рођена пјесникиња Десанка Максимовић
Рођена је у Рабровици, недалеко од Ваљева. Породица се убрзо преселила у оближњу Бранковину гдје је потоња песникиња стасала. Отац Михаило био је учитељ.
По окончању гимназије у Ваљеву похађа студије у Београду. Учила је свјетску књижевност, такође историју, као и историју умјетности. Радила је потом, као гимназијски наставник, професор, у Обреновцу, на кратко у Ваљеву, у Београду, у тадашњој Трећој женској, затим у Учитељској школи у Дубровнику.
Касније предаје у Првој женској гимназији, поново у Београду. Пензионисана је 1953. године. Претходно је пензионисана и током окупације.
Извјесно вријеме, двадесетих, налазила се на студијском боравку у Француској. Била је то стипендија, намијењена усавршавању, француске државе.
Изабрана је, децембра 1959, за члана Српске академије наука, како се САНУ до 1960. формално звала. Редовна чланица Српске академије наука и умјетности постала је децембра 1965.
Као литерата, појавила се 1920, поезијом, у часопису "Мисао" који је зналачки, деценијама, уређивао Сима Пандуровић. Све заједно, објавила је педесетак књига, највише поезије. Писала је такође прозу, приповијетке, путописе, роман за дјецу, бајке. Са руског, француског, бугарског, словеначког, преводила је поезију.
Омиљеност коју је уживала била је плод како њеног књижевног дјела, тако и њене личности, карактера.
Писала је чисто и јасно, искрено, без далеких, нејасних, скривених порука, о младости, природи, увијек о осјећањима, љубави, родољубљу.
Био је то иако дубоко осмишљен и избрушен, језик који већина осјећа па и разумије, топао, близак, јасан. Језик у којем је ријечима тијесно, а мислима широко, како је давно описан говор мудрих.
Отуда, Десанка Максимовић као да је била саставни дио живота већине њених сународника. Постојао је некакав општи осјећај необичне блискости с њеним дјелом, њеном личношћу, духом који је ширила. Као да је била саставни дио свих нас.
Генерације су стасавале уз пјесме које је створила, и које су занавак остале уткане у животе њених сународника. Ријетки су они којима нису блиски стихови попут "Не, немој ми прићи" или они о "некој земљи сељака на брдовитом Балкану".
Исто тако, као личност била је особена. Више савременика, према којима је стварност била брутална, свједочило је да се понашала сасвим супротно од већине.
У земљи која је изразити пример терора историје, није била ријеткост да до тада истакнути појединици, политичком вољом одједном постану изопштени. Људи којима се нису јављали ни у пролазу на улици.
Десанка Максимовић међутим, као да је у таквим приликама демонстративно показивала виши ниво људскости, храбрости свакако.
Омиљена, за живота је добила бројна признања, укључујући највиша које је додјељивала негдашња Југославија, АВНОЈ-а, и Србија, Седмојулску, па и награду УНЕСКО-а.
Било их је такође које је покушала да избјегне. Такав је био случај када су јој њени Ваљевци за живота подигли споменик, који су истина представили као споменик поезији уопште, са њеним ликом.
Прво признање за књижевни рад добила је још 1925, за пјесму "Стрепња". Био је то конкурс управо Пандуровићевог часописа "Мисао" који јој је први и указао прилику да своје стихове представи.
Овај свијет напустила је фебруара 1993. Имала је 94 године.