Маленица: На прав(н)ој страни историје
Маленица је истакао да се, као и у периоду НАТО агресије на СРЈ, насртаји на институције Републике одвијају под кринком наратива индивидуалне кривице једнога човјека, иако суштински проблем заговорницима глобализма Срби представљају као народ.
- Двадесет шест година послије, исти варваризам у новом руху и даље је присутан на простору бивше Југославије. Голу силу НАТО-а замијенило је правно насиље - навео је Маленица.
Маленицин ауторски текст за Срну преносимо у цијелости:
У данима када обиљежавамо годишњицу НАТО агресије на СР Југославију, препознајући га као манифестацију варварства, отпор тадашње српске државе не можемо тумачити другачије него као чин потврде суверенитета. Све норме међународнога права су погажене зарад бомбардовања Србије и Црне Горе. Заобиђен је и Савјет безбједности УН. И поред званичних саопштења у којима се агресија карактерисала као хуманитарна интервенција, постоје и мишљења по којима су Срби страдали само да би се преусмјерила пажња америчке јавности са ниских страсти којима је Вилијам Клинтон укаљао Овалну канцеларију. Дивљаштво као суштинска карактеристика политичког Запада испољила се управо те 1999. године.
Двадесет шест година послије, исти варваризам у новом руху и даље је присутан на простору бивше Југославије. Голу силу НАТО-а замијенило је правно насиље.
Претварање правних норми и институција у средство обрачуна са политичким противницима је концепт већ дуже времена познат у оквирима политичке теорије и праксе. За њега на Западу постоји и посебан назив – лаwфаре – који настаје као кованица термина право и ратовање. У контексту БиХ овај приступ је био од изузетне користи високим представницима, де фацто колонијалним управницима, у њиховим напорима централизације државе, те мајоризације Срба и Хрвата. Између осталога, дегенерацију права ради одржавања наратива, коју је претходно производио Хашки трибунал, на себе су преузели суд и тужилаштво БиХ, што их је учинило политичким актерима.
Тренутна политичко-правна криза унутар БиХ, изазвана дјеловањем Кристијана Шмита, је несумњиво усмјерена против Републике Српске, односно Срба у БиХ. Као и у периоду агресије на СРЈ, насртаји на институције Републике се одвијају под кринком наратива индивидуалне кривице једнога човјека, иако суштински проблем заговорницима глобализма Срби представљају као народ.
Прије него што је нападнута Југославија, 1995. године бомбардована је Република Српска, а српски народ у Хрватској етнички очишћен уз благослов колективнога Запада. Срби су тада стајали сами. Овај пут, Република Српска није усамљена и ситуација која се представља као специфична локална проблематика је заправо само рефлексија кризе западноцентричнога глобалнога поретка који је земљама источне Европе наметнут након распада СССР-а.
Илустрације ради, у Румунији, убједљиви побједник првог круга предсједничких избора Калин Ђорђеску у неколико дана губи мандат јер Врховни суд Румуније поништава изборе. Разлог је, као што то обично бива, наводна корупција. Стварни гријех Ђорђескуа је његова незаинтересованост да на рачун националних интереса Румуније заступа политике бриселске еврократије. У контексту Румуније, демократија је - у најбољем случају - суспендована. Унутар самих Сједињених Држава, Трампова администрација се суочава са сличним проблемима гдје се правне структуре, односно судови, јављају као главна средства политичкога притиска како на планове нове администрације тако и на појединачне чланове исте, са нагласком на самога Доналда Трампа.
Суштински посматрано, процес глобализације који се намеће као безалтернативан више од три деценије приводи се своме логичном исходу и пред нације свијета се поставља избор између прихватања подређености, с једне стране, и суверенистичкога дјеловања с друге. На глобалној равни постепено се повлаче идеолошке границе између суверениста и глобалиста. У стварности оне се неминовно испољавају на пољу политике као борба између доминације носилаца процеса глобализације и поновнога наметања принципа поштовања права суверених држава и нација.
Сводећи изнова простор разматрања на локални степен, у тренутној кризи унутар БиХ препознају се особине глобалних процеса и могуће је да тренутно БиХ служи као најилустративнији примјер сукобљавања оних који теже неоколонијалном начину поступања и заговорника суверенизма.
Нигдје на свијету, па тако ни у БиХ, ова два свјетоназора не могу истовремено постојати на једном простору. У друштвено-политичком рјечнику босанских муслимана сусреће се синтагма "Босна поносна" – често искориштена како би се конструисала веза између садашње БиХ и средњовјековне српске државе. Муслиманско политичко вођство се не либи користити дати израз како би тренутну БиХ окарактерисало као поносну, независну и суверену земљу.
У стварности, та Босна не постоји. Политике и потези како муслиманскога политичкога слоја, тако и институција на заједничком нивоу, прихватају постојање, функционисање и надређени статус органа који никакву утемељеност у БиХ немају, да не говоримо о легитимитету међу народима који у БиХ живе. Босна поносна не трпи високих представника. И поред изазова са којима се суочава Република Српска, ако игдје у дејтонској БиХ и даље битише дух средњовјековне Босне, односно "Босне поносне", онда је то свакако у Републици Српској.
За овакво стање директну кривицу сносе муслимански политички и интелектуални прваци. У времену када је Педи Ешдаун смијенио више десетина демократски изабраних српских званичника, политичком Сарајеву се пружила прилика да своје ријечи посвједочи дјелима. Управо је Сарајево – бранећи истинске принципе суверености – требало да реагује у корист српских функционера. То се није догодило и свако инсистирање након тога о БиХ као сувереној земљи је само форма лишена суштине и ништа више од тога, пише у тексту који је објављен и на сајту ЦДПИ.