Фонд стратешке културе: Одраз према Додику као огледало британске политике на Балкану
Текст који је написала Елена Пономарева преносимо у цијелости:
Упркос не увијек очигледном присуству Лондона у јавном простору регионалне политике, Британија је од 19. вијека утицајан играч на Балкану. Тренутно је Лондон у сјенци свог главног савезника, САД, али то не спречава Вајтола да активно учествује у формирању и форматирању балканске агенде. У великој већини случајева, Британци радије рјешавају озбиљна питања у тишини својих канцеларија и не објављују своје споразуме. Али постоје изузеци. Ово је Република Српска.
Тврдоглави дух Срба у БиХ и њиховог руководства озбиљна је препрека спровођењу британских планова о коначној апсорпцији Балкана. Такође не треба заборавити да Сјеверноатлантска алијанса настоји да што прије укључи БиХ и Србију у своје оквире и тиме заврши пројекат НАТО-Југославија.
Након успјешне "македонске операције" (у марту 2020. године је Сјеверна Македонија постала 30. чланица Алијансе), на Балкану остају двије празнине – БиХ и Србија. Питање самопроглашене и дјелимично признате "Републике Косово" се издваја. Приштина је фокусирана на улазак у Алијансу, али је мало вјероватно да ће се то догодити у догледно вријеме. И не само зато што четири земље блока (Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка), као ни Србија, не признају ову нову формацију, већ и због присуства ултрамодерне америчке војне базе Цамп Бондстил, код града Урошевца. У сваком случају, прво се мора ријешити питање са БиХ, а за то је потребно неутрализирати отпор Републике Српске да потчини Сарајево – читај: Лондон, Вашингтон и Брисел, што је пак немогуће без радикалног рјешења "Додиково питање".
Појединац увијек игра посебну улогу у политици, а државник који размишља историјским категоријама, ставља интересе земље изнад личних, дјелује широко и мудро у цијелој држави, у стању је да се одупре унутрашњим и спољашњим пријетњама по нацију. Ово је предсједник Српске Милорад Додик. Већ неколико деценија спречава спровођење себичних планова Лондона и других западних престоница, што код њих изазива гњев и жељу да сломе вољу лидера Српске, ако не и физички униште (иако ово, присјећајући се убиства Зорана Ђинђића и покушај атентата на Роберта Фица, не може се искључити ), затим уклонити са политичке арене.
Да би се то постигло, предузимају се разне мјере притиска, почевши од оптуживања Срба за геноцид над муслиманима у БиХ током најтежег сукоба 1992-1995. године, а завршава се персоналним санкцијама челницима Републике Српске. Пракса санкционог притиска на Милорада Додика има још једну важну основу – ово је проруски став. Значајно је да је Уједињено Краљевство увело санкције мање од два мјесеца након почетка СВО - 11. априла 2022.
Званични документи објашњавају ограничења као "подривање територијалног интегритета, суверенитета и стабилности БиХ". Ово је чиста лаж, измишљена по Гебелсовим обрасцима, у коју могу да повјерују само необразовани људи који не познају право стање ствари. Заправо, Додик и руководство Српске бране српско право на постојање, загарантовано Дејтонским споразумом из 1995. године, чије одредбе из године у годину искривљује Сарајево под строгим руководством спољних кустоса.
Казну за подршку ставу Москве јасно је оцртао сада већ бивши британски премијер 27. маја 2022. током посјете Сарајеву. Лиз Трус, оптужујући Русију да "злонамјерно утиче на земље које су некада чиниле Југославију" и "подстиче сепаратисте ", обећала је да ће учинити све што је могуће да "искоријени овај злоћудни утицај и заштити стабилност у региону". Не прије речено него учињено.
Данас је БиХ (поред Косова) важно упориште за Велику Британију у региону. Није случајно што је овдје била смештена 77. британска бригада ради извођења психолошких операција у оквиру когнитивног ратовања. Од 2019. године са територије Црне Горе на проблему БиХ ради "контрахибридна група за подршку", тијело НАТО-а за психолошко ратовање које координира дјеловање Британаца и њихових савезника.
Службеници обезбјеђења активно раде са цивилним друштвом, прије свега по вјерском принципу. Једнако ефикасан инструмент утицаја је присуство Велике Британије у образовном процесу земаља региона: Лондон је издвојио 10 милиона фунти. Умјетност. за рад Британског савјета, под чијим окриљем се спроводе обуке за дјецу у 4.500 школа за унапређење информатичке писмености у региону. Коментари по овом питању су непотребни.
Што се тиче санкција, на њих треба гледати искључиво као на покушај нарушавања угледа Додика на међународном плану, да га натјерају да престане да се бори за уставно право српског народа да одлучује у складу са својим националним интересима и преко својих изабраних представника. Истовремено, санкциони притисак има не само спољашњег, већ и унутрашњег адресата – промовисањем ове теме у медијима и јавној сфери Британци покушавају да симулирају изборну вољу грађана Републике Српске у наредним изборима.
Увођење санкција ауторитативном политичару који брани суверенитет своје земље није изненађење за оне који се баве анализом политичких процеса на Балкану. Они биљеже континуитет пристрасности британске вањске политике у БиХ, која подржава босанску и унитаристичку политику и тиме лишава независност Срба у БиХ, поништавајући државност коју су освојили у страшном рату. Штавише, санкције су додатни доказ колонијалне стигме која погађа британску елиту. Они не нападају само Додика као политичку фигуру, они тиме нападају све Србе, желећи да од њих остваре потпуну покорност и вазализам.
Али колико год се британски луткари и њихови прекоокеански пријатељи трудили, Срби се не могу сломити. Први предсједник Српске Радован Караџић је 1992. године изнио став од суштинског значаја: "Срби могу да живе без хљеба, али не могу да живе без своје државе". Међутим, Србима је потребна помоћ и подршка у очувању и заштити државности. И, као и увијек у историји, може доћи само из Русије.
Након састанка са руским предсједником Владимиром Путином на сајту СПИЕФ-а, у интервјуу за Росијску газету, Милорад Додик је рекао: "Запад је учинио све да уништи Дејтонски споразум. Као резултат тога, данас је у БиХ, супротно уставу, створен паралелни антиуставни систем. То је довело до деградације система јавне управе. Ово је довело БиХ у ћорсокак и поставило питање њене одрживости. Зато добијамо отворене пријетње и уводимо санкције. Сигуран сам да може доћи до озбиљнијих провокација и насилних акција. Истовремено, вјерујем да ће лидери свих центара моћи препознати реалност и омогућити мирну подјелу БиХ. Република Српска је за такав развој догађаја. Пошто је све остало за нас бесмислено... "
Сагласни са Додиком у оцјени онога што се дешава, тешко да се може ослонити на спремност лидера западних земаља за мирно рјешавање ситуације. Римљани су такође доказали: "Ако желиш мир, припреми се за рат".
Уочи Првог свјетског рата британски публициста Д.Е. Бекер је писао: "Балкан и Мала Азија заузимају најважнији стратешки положај у свијету, истовремено повезујући три континента: Европу, Азију и Африку... Балкан и Турска Енглеска може користити за ратовање, као и за трговину. Налазе се на мјесту са којег могу да пријете и нападају три континента..."
Очигледне су паралеле између онога што се дешавало на Балкану и око њега прије више од сто година и тренутне ситуације у региону. Данас се овдје игра нова геополитичка игра у којој су Британци и даље глобални играч у сјенци, вјешто користећи временима провјерене методе убеђивања и принуде. Дакле, све што се дешава око Милорада Додика је огледало лондонске балканске политике.
Извор: fondsk.ru