Тегелтија: Декларација водиља и свјетионик српске националне политике
Колумну преносимо у цијелости:
Свесрпски сабор одржан у Београду 8. јуна 2024. године изњедрио је Декларацију о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа. Декларацију у 49 тачака треба посматрати као свеобухватни документ српске националне политике који са једне стране има улогу идентификовања изазова српске националне политике у садашњом геополитичком окружењу, а са друге стране има улогу пројектовања српске националне политике за будућност.
Ако пођемо од самог назива Декларације (Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа) уочљиво је да се у самом наслову Декларације већ пројектује национално и политичко опредјељење српске националне политике изражена као - "Заједничка будућност српског народа".
Такво опредјељење за "заједничку будућност српског народа" иако је провејавало српском политиком, досад није написано нити у једном националном документу и има огроман национални и стратешки значај у српској националној политици.
Тај наслов Декларације одређује и њен смисао и њене правце дјеловања. Могло би се рећи да српски народ први пут има политичко-стратешки документ уједињујућег опредјељења и карактера који српску нацију види као једну и јединствену са заједничком недјељивом будућношћу каква год та будућност била.
Ако погледамо цијелу Декларацију и свих њених 49 тачака, можемо јасно видјети како свака од тачака те декларације управо прати ту основну нит декларације изражену у њеном наслову "заједничку будућност".
То стратешко опредјељење о "заједничкој будућности српског народа" слободан сам рећи је и њен основни постулат, њен смисао и нит водиља српске националне политике за будућност и вјероватно је најважнији епилог Свесрпског сабора и најважнији моменат цијеле Декларације.
Како рекох, у стратешким навионално почитичким документима српског народа досад није било такве одреднице у писаном документу. Досад је такву заједничку будућност и недјељивост у свом пуном капацитету и наративу имала само Српска православна црква и можда стидљиво Срска академија наука и умјетности а сада је та "заједничка будућност српског народа" из те духовне и интелектуалне сфере дошла и у свјетовну национално-политичку сферу и зацементирана у званични национално-политички документ као званично стратешко опредјељење српске националне политике које ће одређивати српску националну политику као јединствену националну политику српског народа.
Са тим опредјељењем српске националне политике су кроз Декларацију званично упознати сви пријатељи, партнери, али и непријатељи српског народа и то је порука и опредјељење српског народа са којом ће морати да рачунају у свим политичким и геополитичким процесима на западном Балкану. Такође са тим опредјељењем су упознати сви носиоци функција испред српског народа гдје год те функције обављали и све своје активности ће морати водити у том стратешком правцу, што је само по себи Декларацији дало и координирајући политички смисао.
Јасноћа Декларације у погледу српског статешког опредјељења о "заједничкој будућности српског народа" је толика да ником не оставља простор за дилему шта је српска национална политика и шта су српски национални циљеви, а то је оно што је кроз историју Србима као политичком народу често фалило и због тога ова декларација има изузетан историјски и стратешки карактер, па би је слободно могли назвати и водиљом и свјетиоником српске националне политике за будућност.