Тадић: Од устава три путића
Колумну преносимо у цијелости:
Тема, сама по себи, не би била претјерано контроверзна када би се кафански полемичари упознали са садржајем одговарајућих одредби Устава БиХ, пословника оба дома Парламентарне скупштине БиХ и Закона о Савјету министара БиХ, јер онда заправо не би ни имали о чему полемисати.
Међутим, ово правно питање истовремено је и савршен примјер метаморфозе дејтонских уставних принципа од слова до Бог зна чега. Због тога мислим да конкретан повод – расправа о правном основу за смјену министара у Савјету министара БиХ, заслужује одговарајућу пажњу.
Уставни пут
Савјет министара БиХ Уставом БиХ је дефинисан као орган који служи Предсједништву БиХ у вези са вршењем извршне власти. Томе врло јасно свједочи чињеница да чак не постоји ни посебан члан Устава БиХ који дефинише Савјет министара БиХ, јер се одредбе које се односе на њега налазе у оквиру члана 5. Устава БиХ који се тиче Предсједништва БиХ. То уопште није необјашњиво, иако одступа од раније домаће уставне теорије и праксе, јер је текст Устава БиХ дјело америчких правника, а познато је да у Уставу САД извршна власт припада предсједнику САД, који има битну улогу у именовању и смјени министара.
Укратко, процедура именовања Савјета министара БиХ је таква да Предсједништво именује предсједавајућег Савјета министара БиХ који дужност преузима по одобрењу Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ. Предсједавајући именује министра иностраних послова, министра спољне трговине и друге министре по потреби. Министри дужност преузимају по одобрењу Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ. Процедура око разрјешења Савјета министара БиХ такође је потпуно јасна. Савјет министара БиХ подноси оставку уколико му Парламентарна скупштина БиХ изгласа неповјерење.
Шта се одмах уочава као правило? Из уставне одредбе потпуно је јасно да није могуће појединачно смјењивати министре, нити њихове замјенике. По дејтонском Уставу БиХ Савјет министара БиХ може бити само колективно разрјешен и то од стране Парлементарне скупштине БиХ, иако његово потврђивање врши само Представнички дом Парлемнтарне скупштине БиХ.
Потпуно је јасно зашто је Уставом БиХ то тако дефинисано. БиХ је сложена држава у којој су политичке одлуке условљене непрестаном потребом да се одржи равноправност свих њених конститутивних елемената ("три народа и два ентитета"), па је уставописац сасвим оправдано, а да би предуприједио нарушавање политичке стабилности, равнотеже односа и равноправности народа и ентитета, закључио да не треба доћи до ситуације у којој састав Савјета министара БиХ не одговара принципу репрезентативности који кроз цијели свој текст гарантује Устав БиХ. Да није тако, онда би, примјера ради, Парламентарна скупштина БиХ могла смијенити све министре и/или замјенике министара који долазе из Републике Српске, а онда би Представнички дома Парламентарне скупштине БиХ могао да игнорише потврђивање нових министара, па би тако Савјет министара БиХ током читавог мандата могао функционисати без министара из Републике Српске.
Вануставни пут
БиХ не би била то што јесте и имала проблеме какве има да постоји иоле одговоран однос према Уставу БиХ и осталим темељним документима. Поготово према њиховим принципима.
Тако се десило да су одмах по успостављању Парламентарне скупштине БиХ почели заговори да се питање односа између Парламентарне скупштине БиХ и Савјета министара БиХ другачије уреди. Једни су то заговарали због тога да би Савјет министара БиХ из позиције помоћног органа Предсједништва БиХ уздигли на степен носиоца извршне власти (владе) у БиХ, а други због тога да би се кроз дефинисане процедуре регулисала и друга питања везана за именовање и разрјешење Савјета министара БиХ у цјелини, али и појединачно министара и/или њихових замјеника. Тобож практични разлози.
Тако смо данас дошли до тога да је пословницима оба дома Парламентарне скупштине БиХ дефинисана процедура одлучивања о неповјерењу и реконструкцији (поглавље ВИИ, одјељак Ц. Пословника Представничког дома ПСБиХ и поглавље ВИИ, одјељак А. Пословника Дома народа ПСБиХ), о смјени министара или замјеника министара (поглавље ВИИ, одјељак Д. Пословника Представничког дома ПСБиХ и поглавље ВИИ, одјељак Ц. Пословника Дома народа ПСБиХ), а Законом о Савјету министара БиХ (од чл. 9. до чл. 15. Закона) регулисана су и сва друга процедурална питања у вези са именовањем, одобравањем или смјењивањем Савјета министара БиХ и појединачно министара и/или замјеника министара, као и питања обављања функције министарстава у случају њихове смјене и сл.
За било коју од ових одредби пословника или Закона, а која се тиче појединачне смјене министара и/или замјеника министара, не постоји уставни основ, изузев што се Парламентарна скупштина БиХ послужила тумачењем – “ако могу да те поставим, онда могу и да те смијеним“. При томе, нико и никада није јасно објаснио како се уопште дошло до тога да се напушта уставни принцип да се смјена може вршити само тако да се смјењује цијели Савјет министара БиХ, па да се прелази на правило да се могу вршити појединачне смјене?!
Противуставни пут
Е пошто прихватљивог објашњења за вануставни пут није било када га је требало бити, а ипак су заживјела та рјешења, сада смо дошли у ситуацију да се неодговорно заговара и противуставни пут.
Појавила се иницијатива да се Устав БиХ тумачи тако да за појединачну смјену министара и/или замјеника министара уопште није потребно гласање у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ!
Дакле, не само да смо се од Устава БиХ одмакли толико да је Парламентарна скупштина БиХ одступила од дејтонског уставног принципа по коме се ради одржавања сталне равноправност свих њених конститутивних елемената (“три народа и два ентитета“ – гаранција политичке стабилности, равнотеже односа и репрезентативност народа и ентитета) није предвиђена могућност појединачне смјене министара и/или замјеника, него се сада жели увести правило да је за легитимитет појединачне смјене министра и/или замјеника министара довољна одлука у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, упркос чињеници да је за смјену предсједавајућег Савјета министара или Савјета министара у цјелини потребан легитимитет који се односи на одлучивање у оба тома, тј. у Парламентарној скупштини БиХ. Ако је и у БиХ превише је.
Јавне и нејавне пријетње, које уз све такве сулуде и противуставне идеје доживљавају делегати који не желе да дозволе противдејтонско и противуставно успостављање ауторитета Кристијана Шмита над цијелим Савјетом министара БиХ, посебна су прича. Тек ту чујемо невјероватне идеје по којима би Шмит требао мијењати Устав БиХ у циљу укидања обавезног кворума (принципа по коме најмање по три делегата из сваког клуба народа морају бити присутна на сједници), до разних сулудих и противуставних идеја које релативизују ту строгу и јасну уставну одредбу.
Све у свему, слика јадне и унесрећене земље која се клати над литицом.