Павловић: Дејтон је темељни споразум и ако се он сруши, БиХ ће нестати
Од краја смртоносног грађанског рата који је услиједио након распада комунистичке Југославије, БиХ је живјела под уставом који је осмишљен да гарантује равнотежу моћи између различитих зараћених заједница. Земља је од тада подијељена на два ентитета, Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине и на челу са високим представником који није изабран нити одобрен од стране УН-а, који се снажно мијеша у унутрашњу политику.
Представник којег Милорад Додик, предсједник Републике Српске све више оспорава, што је недавно довело до његове осуде од стране сарајевског суда и издавања налога за хапшење против њега. Одбијајући да призна легитимитет своје осуде, лидер Срба у БиХ наставља своју акцију у циљу јачања суверенитета своје Републике и до данас није ухапшен.
У покушају да разумијемо политичку кризу у овој земљи и да боље разумијемо гледиште Срба у БиХ, које међународна штампа представља као сепаратисте, разговарали смо са Душаном Павловићем, директором Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске и бившим стручњаком Међународног кривичног суда за бившу Југославију.
ЕЛЕМЕНТИ: Какви су изгледи за Републику Српску у средњорочном периоду, да ли идемо ка независности или барем новом Уставу који би сахранио модел наметнут Дејтонским споразумом?
ДУШАН ПАВЛОВИЋ Дејтонски мировни споразум у ствари није "наметнути модел", већ међународни мировни споразум потписан 1995. године, гарантован од стране великих свјетских сила и ратификован Резолуцијом 1031 Савјета сигурности УН, чиме постаје обавезујући дио међународног права. Република Српска је једна од уговорних страна овог споразума, што јој даје јасан међународноправни статус. Проблем није у Дејтонском споразуму, већ у његовом систематском демонтирању, које спроводе босански панисламистички политички кругови уз подршку западних глобалистичких структура.
Главни циљ овог процеса је укидање уставног статуса Срба и Хрвата и формирање централизоване Босне и Херцеговине под влашћу једног народа. Ова политика централизације није заснована на "грађанској држави" већ на исламистичкој концепцији политике која има за циљ да трансформише Босну и Херцеговину у исламску државу у срцу Европе, у складу са идеологијом Муслиманске браће. Док Европом доминирају секуларне демократије, централизација Босне и Херцеговине била би једнака исламској владавини над два хришћанска народа: Србима и Хрватима.
Средњорочна стратегија Републике Српске је, дакле, да заштити поредак успостављен Дејтонским споразумом и његовим анексом 4, који служи као Устав Босне и Херцеговине, али ако се настави процес уништавања споразума, поставиће се питање политичког и правног статуса државе. Дејтон је темељ Босне и Херцеговине, ако се споразуми сруше, Босна и Херцеговина ће такође нестати, а српски народ ће одлучивати о својој будућности као сувереног политичког актера, у складу са међународним правом.
ЕЛЕМЕНТИ: Сада када је предсједник Додик потписао уредбе којима се забрањује дјеловање централних правосудних институција Босне и Херцеговине у Републици Српској, какве ће бити директне посљедице налога за хапшење који је Сарајево издало против њега?
ДУШАН ПАВЛОВИЋ Полазна тачка овог питања је погрешна јер Босна и Херцеговина нема "централне" правосудне институције у дејтонском уставном оквиру. Суд и Тужилаштво Босне и Херцеговине нису предвиђени Дејтонским споразумом, али су наметнути незаконитим одлукама високог представника, без сагласности странака потписница. Њихово постојање, као и начин рада, представљају јасно кршење међународних мировних споразума, јер су управним актима успостављени изнад правосудних система конститутивних ентитета, а не уставно, односно у оквиру Дејтонског анекса 4, који има међународни правни статус.
Одлука предсједника Додика и Народне скупштине Републике Српске није ометање правде, већ одбрана уставног поретка Дејтона у Босни и Херцеговини. Налог за хапшење, који је издало Сарајево, није правни акт, већ политички инструмент притиска, који нема основа у Уставу. Његов циљ није примјена закона, већ обуздавање политичких представника Републике Српске који се противе кршењу Дејтонског споразума. Таква инструментализација правде није нова: у прошлости су те исте институције кориштене за кривично гоњење српских политичара и припадника војске Републике Српске, док су кршења закона која су починиле бошњачке панисламистичке политичке структуре игнорисана.
Кључно питање није какве ће бити посљедице таквог мандата, већ шта његово постојање открива о владавини права у Босни и Херцеговини. Република Српска нема обавезу да призна институције које дјелују изван оквира Дејтона. Ако се инструментализација правде у политичке сврхе настави, Босна и Херцеговина ће изгубити оно мало уставног легитимитета који јој је остао. Политички прогон лидера једног од два ентитета директно доводи у питање основни принцип Дејтона: једнакост пред законом конститутивних народа.
ЕЛЕМЕНТИ: Може ли се постићи договор са хрватском мањином, која се традиционално супротставља Србима, али и Муслиманима, за подјелу Босне и Херцеговине?
ДУШАН ПАВЛОВИЋ Хрвати су конститутивни народ Босне и Херцеговине, баш као и Срби, и суочавају се са истим проблемом: политичком тежином муслиманске већине. Циљ централизације Босне и Херцеговине није демократизација, већ успостављање исламске државе која примењује шеријатски закон, под контролом панисламистичких структура Муслиманске браће, као што је јасно формулисано у "Исламској декларацији" Алије Изетбеговића.
Систематска елиминација уставног концепта конститутивних народа, консоцијативне демократије и уништавање Дејтонског споразума имају за циљ политичко потчињавање Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини. Наметање Жељка Комшића као хрватског члана Предсједништва Босне и Херцеговине, изабраног босанским гласовима, показује да муслиманска политика у Босни и Херцеговини користи институције да маргинализира хришћанске народе и учини их политички ирелевантним.
Република Српска се не залаже за било какву подјелу Босне и Херцеговине, али неће прихватити централизацију подржану глобалистичким структурама која би довела до радикалне исламизације земље. Ако се притисак на Србе и Хрвате настави, Босна и Херцеговина ће се суочити са неизбјежном уставном трансформацијом, јер се ниједан народ неће добровољно одрећи својих колективних права.
ЕЛЕМЕНТИ: Како избјећи полицијски удар од стране сарајевских власти?
ДУШАН ПАВЛОВИЋ Опасност од једностране владавине у Босни и Херцеговини не би произашла из демократског процеса, већ из исламистичког и тоталитарног менталитета босанске политичке елите, која користи безбедносне и правосудне институције да доминира српским и хрватским хришћанима. Безбједносне организације као што су ОБА (Обавјештајна служба) и СИПА (Државна агенција за заштиту и истраге), као и Суд и Тужилаштво Босне и Херцеговине, нису институције признате Дејтонским уставом, већ механизми политичке репресије створени кршењем истог.
Истовремено, босанске власти, уз подршку глобалистичких структура, промовишу концепт "државе грађана", док је њихов стварни циљ да уклоне хришћане са власти и осигурају апсолутну доминацију муслиманске већине. Ово је типично за политички ислам: умјесто демократске подјеле моћи, институције се користе за потпуно елиминисање опозиције.
ЕЛЕМЕНТИ: Аустријска штампа је недавно открила могућност интервенције снага Европске уније (ЕУФОР), које су обавезане строгом неутралношћу према Додику, шта да радимо са овим развојем догађаја?
ДУШАН ПАВЛОВИЋ Сама чињеница да се разматра могућност војне интервенције против законито изабраног лидера једног од два ентитета Босне и Херцеговине показује у којој мјери се демократски поредак и међународно право урушавају. Интервенција ЕУФОР-а, распоређена у Босни и Херцеговини на основу резолуције Савјета безбједности УН, може се посматрати само као мировна мјера, а не као средство политичке репресије.
Међутим, босанско-муслиманске структуре у Сарајеву, уз подршку дијела западних глобалистичких кругова, упорно покушавају да инструментализују међународне војне снаге како би постигле своје политичке циљеве. Ово одражава исламистички тоталитарни менталитет, који вршење власти доживљава као апсолутну контролу над политичким, правосудним и безбједносним сектором. Нема ничег демократског у овом концепту – то је насљеђе Муслиманске браће, дубоко укоријењено у босанском политичком тијелу.
Да би се осигурала неутралност ЕУФОР-а, неопходно је инсистирати на стриктном придржавању мандата који је одредио Савјет безбједности УН, што значи да би свака једнострана акција против Републике Србије представљала кршење међународног права. У случају покушаја оружане интервенције против Републике Српске, то би поставило питање не само легитимитета ЕУФОР-а, већ и саме Босне и Херцеговине, јер би доказало да она није демократска држава, већ инструмент у служби националне и идеолошке групе.
ЕЛЕМЕНТИ: Какви су изгледи за међународно признање Републике Српске или барем за преобликовање Босне по конфедералном моделу?
ДУШАН ПАВЛОВИЋ Међународно признање Републике Српске није ствар политичке воље, већ резултат правног и историјског процеса. Република Српска је уговорна страна Дејтонског споразума, што јој даје јасан међународноправни статус у Босни и Херцеговини. Ако се настави ерозија Дејтона, поставиће се питање правне ваљаности саме Босне и Херцеговине, јер без Устава који је утврдио Дејтон, Босна и Херцеговина као држава губи свој легитимитет.
Покушај централизације Босне и Херцеговине није само кршење Дејтона, већ и имплементација тоталитарног политичког ислама, који, кроз глобалистичке структуре, користи наратив о "држави грађана" да укине права Срба и Хрвата. То је процес који се примјећује у исламизованим државама Блиског истока, гдје муслиманска већина преузима потпуну контролу над институцијама и намеће шеријатски закон под маском "демократизације".
Најреалнији сценарио за будућност Босне и Херцеговине је конфедерализација – повратак на оригиналне дејтонске принципе, гдје би ентитети уживали максималну аутономију у заједничком оквиру. То би било природно рјешење, јер Босна и Херцеговина није национална држава, већ сложена државна заједница. Ако се дејтонска кршења наставе, Република Српска ће бити приморана да редефинише свој политички статус, а у том процесу неизбјежно ће се појавити питање њеног међународног признања.
ЕЛЕМЕНТИ: Какве могућности нуди Трампово предсједништво, узимајући у обзир велике геополитичке преокрете које је већ покренуло на европском позоришту?
ДУШАН ПАВЛОВИЋ Други мандат предсједника Доналда Трампа већ је довео до ограничења утицаја глобалистичких структура које су подржавале централизацију Босне и Херцеговине и политичког ислама у региону. Трампова администрација, кроз демонтажу УСАИД-а, смањила је подршку босанским лобијима, који су деценијама користили институције као што су Канцеларија високог представника, ЕУ и НАТО да демонтира Дејтонски споразум и створи централизовану исламску државу у Босни и Херцеговини.
Данас Вашингтон више званично не подржава механизме судске и безбједносне репресије против Републике Српске и стога више не врши притисак на српске политичке лидере. Трампов приступ међународним односима, укључујући и Балкан, заснива се на политичком прагматизму – више нема интереса за подршку одређеног табора, већ за стабилност засновану на поштовању оригиналних дејтонских принципа.
Иако САД можда неће постати савезник Републике Српске, слабљење подршке Сарајеву и смањени ангажман глобалистичких структура отварају пут политичкој и економској стабилности српског ентитета, као и могућности да изгради јачу међународну позицију на основу Дејтона и принципа ентитетског суверенитета.
ЕЛЕМЕНТИ: Државе ЕУ, посебно Њемачка, су историјски гаранти БиХ каква је постојала до сада. Какву реакцију можемо очекивати од њих?
ДУШАН ПАВЛОВИЋ Њемачка и већина већих земаља Европске уније подржавају процес централизације Босне и Херцеговине, што значи да ће наставити да врше притисак на Републику Српску да ослаби свој статус успостављен Дејтоном. Ова политика није мотивисана интересом за стабилност, већ је дио шире глобалистичке стратегије, у којој је Босна и Херцеговина замишљена као регионални модел мултикултурализма, док се у стварности формира држава под исламистичком доминацијом.
Њемачка, као кључни играч у ЕУ, активно подржава босанскохерцеговачку политичку агенду, као што је то чинила током Другог свјетског рата, користећи механизме санкција, политичког притиска и институција као што је Канцеларија високог представника. Њемачка политика према Босни и Херцеговини није неутрална – она је директно усмјерена ка демонтажи Дејтонског поретка, што се јасно види кроз подршку њеног бившег министра Кристијана Шмита, нелегитимног високог представника који покушава да наметне рјешења супротна Дејтону заобилазећи Савјет безбједности УН.
Реакција Њемачке и других земаља Западне Европе биће наставак притиска путем економских и политичких мјера, али без могућности директне интервенције. Република Српска мора наставити да инсистира на међународном праву и поштивању Дејтона, док ће западна глобалистичка политика према Босни и Херцеговини дугорочно изгубити на снази, јер долази у сукоб са стварним етнополитичким односима у Босни и Херцеговини и растућим суверенистичким отпором унутар ЕУ, посебно у Њемачкој.
ЕЛЕМЕНТИ: У 21. вијеку да ли је поновно уједињење свих Срба у једну државу још увијек реалан пројекат?
ДУШАН ПАВЛОВИЋ Поновно уједињење српског народа није само национални идеал, већ је и правна и геополитичка потреба, јер су Срби једини европски народ коме је насилно ускраћено право на национално уједињење. На Балкану, Албанци су остварили свој пројекат отцјепљењем од Косова уз подршку Запада, док су Срби обавезни да прихвате вјештачке границе створене вољом великих сила, а не историјском реалношћу. Као резултат ових избора великих сила, Срби су претрпели страшан геноцид током Другог свјетског рата, а Њемачка је директно одговорна.
Иако једнострано уједињење тренутно није реална опција, међународни поредак се мијења, а слабљење глобалистичке западне хегемоније отвара могућност преиспитивања неправедних одлука из прошлости. Република Српска и Србија морају изградити јединствен политички, економски и културни простор, док ће геополитички преокрети одредити када ће српско питање бити ријешено у складу са истим принципима који су примијењени на друге народе у региону. Историјско право српског народа на уједињење није заувијек укинуто – оно је само одложено политичким околностима, а тај процес ће зависити од континуираног слабљења глобалистичког система и консолидације српске националне снаге.
ЕЛЕМЕНТИ: Које мјесто за Републику Српску у пројектима европских интеграција Републике Србије?
ДУШАН ПАВЛОВИЋ Република Српска је стратешки и национални дио српског политичког тијела, а свака политика европских интеграција Србије мора водити рачуна о интересима и уставном положају Републике Српске у оквиру дејтонске Босне и Херцеговине. Процес придруживања Бриселској Европи није само техничко питање, већ врло често инструмент глобалистичког утицаја за политичко преобликовање балканских држава: на примјер, притисак на Србију да ограничи своју подршку Републици Српској и да се поклони исламистичкој концепцији централизоване Босне и Херцеговине.
У том контексту, Република Српска мора имати јасно дефинисан статус у оквиру преговора Србије са ЕУ, јер би сваки покушај да се европске интеграције Србије услове слабљењем аутономије босанских Срба представљао директно кршење Дејтонског споразума и политичку капитулацију пред глобалистичком силом.
С обзиром на растући отпор суверенистичких снага у Европи против отуђене бриселске бирократије, Србија и Република Српска морају изградити свој модел политичког и економског развоја, ослањајући се на стратешке партнере изван глобалистичких западних структура. Интеграција није безуслован процес – ако ЕУ настави са политиком идеолошког условљавања и уцене, дугорочни интерес Срба није интеграција по сваку цијену, већ очување суверенитета и јачање националне независности.