Стево Грабовац: Крадљивци књига и други уважени грађани
КРАДЉИВЦИ КЊИГА И ДРУГИ УВАЖЕНИ ГРАЂАНИ
Први дио
„И шта кажеш, ко је најбољи писац?“
„Зна се, Данило Киш!“
У нашој малој студентској соби, на почетку те прохладне јесени, одједном се осјећала страшна напетост. Мој цимер, Раде, сједио је на каучу и полако испијао пиво из конзерве. Посматрао је нас двојицу као да исчекује како ће се нешто страшно десити.
„Вас двојица сте кретени. Потпуни ортодоксни кретени, мајке ми моје. Ко год каже да нисте, ја ћу му рећи да није у праву.“
Ацо је стајао насупрот мени и заиста је изгледало као да ћемо се потући.
Нисам га подносио, нисам волио када је навраћао до нас, поготово што је наша стара газдарица све пратила и на све имала приговор, вјероватно би вољела једино да јој само првог у мјесецу платимо кирију и да нас никад нема, јер чим би причали мало гласније, она би одмах покуцала на врата. А онда би кренула кукњава о томе како је њен муж болестан, како је она на самрти и да им требају мир и тишина.
Ацо је становао мало ниже низ улицу, али пошто су се он и Раде познавали већ дуго, имао је обичај да често свраћа до нас. Па иако сам објективно ја полагао највише права на собу јер сам се први доселио, а Раде је нашао овај смјештај преко мене, опет сам се осјећао као вишак. Било је нечег у Аци што ме страшно одбијало, ваљда због тога што је он увијек морао да испадне паметнији од свих нас, а ја сам био најмлађи у том трију и било ми је боље да ћутим.
Те вечери скрпили смо некако остатке наших биједних стипендија и спремали се да их потрошимо у неком од ноћних клубова, доле у граду, увијек је била некаква свирка на коју смо могли отићи и уклопити се у гомилу. Раде се већ данима хвалио како је упознао „неке требе са Правног“ и требало је само да се појавимо. Он се обријао и дотјерао, обукао је најбољу мајицу и истресао на себе пола литре лосиона и дезодоранса. Ацо је узео дио новца и отишао до оближње трговине да купи неколико конзерви пива које ће нам помоћи да скупимо храбрости и лакше приђемо „требама са Правног.“
Била је 1997. година, а ми смо били странци у страном граду. Биједни провинцијалци, неко би рекао у пјесничком заносу, описујући те сиротињске године, који су се дрзнули да упишу факултете. Било би ту мало превише романтизовања; јесмо били биједни и јесмо били провинцијалци, али далеко смо били од дрскости – требало је некако побјећи оданде, из тих малих мјеста која су пропадала, у којима је све било разрушено, побјећи од ратне прошлости, зграбити какав такав живот, а не иструнути тамо. Раде је студирао електротехнику, поприлично неуспјешно, ја сам био на Технолошком и вјероватно сам био најочајнији студент који је икад прошао кроз врата тог факултета. Једино је Ацо био озбиљан, студирао је историју и био је миљеник професора, све испите је давао у року и било је јасно да он неће оманути. Нама двојици смијешила се извјесна будућност губитника, јер прије или касније, нећемо моћи да дамо услов за уписивање сљедеће године или нећемо имати новца за обнављање.
Та јесења вече била је једна од ријетких прилика да се склонимо од уобичајене туробне свакодневице и вјероватно би се то и десило, да ја нисам све упропастио.
Ацо, који ми се иначе ријетко обраћао, примијетио је неку књигу крај мог узглавља, нешто што сам тада читао, нисам сигуран, али мислим да је ријеч о роману „Град и звјезде“ Артура Кларка, а онда је сасвим безазлено упитао:
„Шта то читаш?“
Истина, књига му је стајала пред носом, сам је могао прочитати наслов, бацио је кратки поглед и с гађењем прокоментарисао:
„Не ваља то ништа.“
Настао је кратки мук, а послије њега слиједио је тренутак кад је та ноћ заувијек упропаштена.
„Како то мислиш?“ – упитао сам.
„Не, не, не и не!“ – жалосно је јекнуо Раде – „само то га не питај!“
У тим тренуцима смо већ ризиковали да газдарица која је становала испод, залупа на наша врата.
„Стани мало, он тврди да сам ја глупан“ – рекао сам.
„Ма не тврди“ – рекао је Раде.
„Управо то тврдим“ – рекао је Ацо.
Онда је слиједио дуги и полугласни трактат о томе како један будући академски грађанин себи не смије дозволити читање шунд литературе, како неко ко пише, а Ацо и ја смо, свако за себе, тада стидљиво писали своје прве пјесме и приче, како, дакле, неко такав не може да буде без темељног познавања књижевности. Ацин монолог био је полугласан само из тог разлога што нас је Раде стално упозоравао да се утишамо „јер ће она вјештица опет доћи и лупати на врата.“
„Чекај, стани мало, не могу да му дозволим да ме вријеђа“ – одбрусио сам Ради – „и то без икаквог разлога.“
„Без икаквог разлога? Без икаквог разлога?“ – пјенио је Ацо.
А онда је почео смиреније:
„Па, човјече, ја теби говорим за твоје добро. Живот је прекратак да би се прочитале све књиге, а читање лоших је савршено губљење времена.“
„Шта ти имаш против губљења времена?“
„Ено га опет“ – закукао је Раде.
„Ето, сад тврдиш да читаш лошу литературу“ – рекао је Ацо.
„Не тврдим“ – одбрусио сам.
„Људи, требе с Правног, ало“ – уздахнуо је болно Раде, већ полако дижући руке од свега.
„А шта ти, геније, читаш?“ – упитао сам иронично.
„Само најбоље“ – одговорио је Ацо.
„Па нормално“ – себи у браду је рекао Раде.
„И шта кажеш, ко је најбољи писац?“
„Зна се, Данило Киш!“
Други дио
Био је благ јесењи дан; опало лишће и сва та јефтина романтика – зубато сунце и повјетарац.
Био је то само још један од оних дана у којима нисам радио ништа, једна од таквих година, у једном криво насађеном животу. А у таквим ситуацијама, могао сам једино отићи до градске библиотеке. Било је то вријеме када сам бескрајно много читао, нарочито након смрти моје мајке, када се сав терет живота, некако одједном сручио на мене; плате у фирми су редовно касниле, био сам дужан сваком кога сам знао, крпио сам некако крај с крајем, покушавајући да прегурам до нечег, а нисам знао ни шта је то. Књиге су пружале некакво склониште, није то била утјеха, не бих чак ни рекао да се ради о смирењу, али човјек је могао да потоне између корица и заборави на бједу властитог постојања и изгуби се у туђим постојањима, стварним и нестварним.
Нисам имао новца за куповину књига, па сам их једино могао позајмљивати. Обично сам бирао оне најдебље или сам узимао више књига, да не долазим баш сваки дан, јер нема сумње – изгледао сам као чудак. Наша градска библиотека била је мала, понекад ми се чинило да сам прочитао све што вриједи прочитати, па сам се водио тим да бирам насумично, без неког реда и смисла.
Дане сам углавном проводио читајући, ако се некад скупи некаква сића, отишао бих с другарима на кафу или пиво, но све се сводило на манијакално читање, сигуран бијег из ових безидејних дана. Још сам био довољно млад, па су књиге могле успјешно да ме сакрију, али и да ми нешто ново обзнане.
И тај дан, гледајући по полици са руском књижевношћу, примијетио сам малу књигу плавих корица на чијем хрбату је писало – „Гробница за Бориса Давидовича“. Прво ми је пало на памет како је некакав идиот оставио ову књигу тамо гдје јој није мјесто, а онда сам осјетио изненадни налет радости, риједак тих година у мом животу.
Књиге у библиотеци су биле распарчане, током рата је однесено и уништено све што је било вриједно. Тако су у сабраним дијелима Данила Киша недостајали „Енциклопедија мртвих“ и „Гробница“, знао сам то, прочитао сам све остале књиге, неке чак и по неколико пута. А било је то вријеме кад је књиге било готово немогуће набавити, чак и да сам имао новца најближа књижара налазила се у Бањалуци, док платим карту до тамо, свака књига ће ме коштати троструко скупље.
Данило Киш био је за мене неоспорни књижевни ауторитет, било је то вријеме прије интернета и прије сваког интелектуалног помодарства, тако да сам до ове спознаје дошао сасвим сам, без икаквог утицаја, само захваљујући његовим књигама. Већ годинама сам ваљда чезнуо да прочитам „Гробницу за Бориса Давидовича“, а сада је стајала ту испред мене.
Не знам шта се десило тад, одлука је била донесена у дијелићу секунде. Књига је била из едиције џепних издања, а ја сам на себи имао јакну с дубоким унутрашњим џепом; без много размишљања, стрпао сам је унутра.
Онда сам одабрао двије књиге руских класика и кренуо према библиотекаркама; требало је што прије побјећи одатле. Тек тада сам осјетио страшну навалу адреналина, неку чудну мјешавину страха и узбуђења.
Почео сам да се плашим да ће ме открити. Био сам сигуран да се на мом лицу све види. Ипак, како сам закорачио у канцеларију библиотекарки било ми је јасно да нема повратка. Шта је ту је.
Када сам изашао напоље коначно, а чинило се да је читав вијек трајало задуживање књига, осјетио сам неки незамислив мир и задовољство. Одједном је тај јесењи зрак мирисао, а опало лишће по тротоарима изгледало је бескрајно романтично.
Тек када сам ушао у стан и затворио врата за собом, извадио сам књигу из џепа, плод моје прве и успјешне крађе.
Годинама касније, та књига је и даље са мном, била је једини сигуран пртљаг током мојих селидби, одлазака и долазака, увијек је била ту, као нешто магично, истовремено застрашујуће и узбудљиво.
Трећи дио
Година је 2018. благ јесењи дан, лишће по тротоару и остала сценографија јефтине романтике, повјетарац у коси, зубато сунце над градом.
Управо се одржава трибина посвећена Данилу Кишу. Дворана амфитеатра је пуна људи, на моје изненађење. Угледни грађани, академици, професори, књижевници. И ја, који сједим горе, на уздигнутој позорници борећи се с тремом. Отпијам гутљај воде која стоји на столу испред мене и накратко помислим како ово мора да је сан. Заиста изгледа као једна од оних ноћних мора у којој сте пред пуном двораном људи и управо треба да држите говор, а немате појма о чему ћете говорити или изгубите глас или схватите да сте голи, такве ствари. И то је то, свјетла се пригушују, просторија понире у полумрак, али из њега свијетле очи и све оне гледају у мене.
Данило Киш је писац који је обиљежио мој живот – почињем, замуцкујући и не свиђа ми се како сам започео. Док се одбија од микрофон мој глас звучи тако очајно и изгубљено.
Могуће је да се не ради о сну, али опет је потпуно нестварно; међу свим тим угледним људима, управо ја говорим о Кишу. Кад су ме позвали, покушао сам да кажем организатору да сам ја најобичнији преварант, мој највећи успјех с Кишом био је тај што сам једном украо једну његову књигу. Ипак, моја убјеђивања нису помогла, „ко ће, ако нећеш ти“ – рекли су људи из организације.
Нема ни најмање сумње да постоје људи који неупоредиво више од мене знају о Кишовом лику и дјелу, чак ни са просјечним познаваоцем у тим тренуцима ја нисам могао да се поредим. Опет сам био само биједни лопов који се морао трудити да му се на лицу не примијети његов злочин.
Како смо дошли до ове апсурдне ситуације? Шта је стало у те двије деценије, од једне прохладне вечери у студентској собици до ове трибине у којој сам се од обичне пропалице претворио у крадљивца?
Десила се управо та крађа, то је једна врста интимног чина, повезаност коју вјероватно осјете они ријетки који нису склони овој работи. Уосталом, чак и они који су склони, постану интимно везани; злочин заувијек мијења ваш живот – да ли ћете постати бјегунац који ће морати да сакрива своје трагове или ћете одробијати у некој тамници, зависи од невидљивих сила судбине. Ваш живот је промијењен. Како та једна мала, наизглед потпуно безазлена глупост направи од човјека стручњака за лик и дјело једног писца? Ваљда је ријеч о савјести која послије тражи одговоре, покушава да се оправда; од свих ствари на овом свијету, ја сам украо баш ту, од свих писаца и свих књига написаних од постанка свијета, вриједних или мање вриједних, ја сам одабрао управо ову. Или је она одабрала мене.
Омања је то књижица у којој се налази седам прича, али нема сумње да се може читати и као роман... или као седам кратких романа. Свака од тих прича је дословно као један роман, у који се слило неколико судбина повезаних баш као што је неко, само зато што је спустио књигу на погрешно мјесто, повезао моју судбину са њом!? Неко би рекао да је то књига о великим историјским промјенама, они баш наивни би рекли да је то књига о комунистичким чисткама... и добро, били би они, свако на свој начин, у праву. И да, постоји прича да је Киш и почео „Гробницу“ изиритиран односом француских студената према Совјетском Савезу и Стаљину. Но, нема тог писца на овом свијету који може знати гдје ће га писање, та ђавоља или божанска работа, одвести. А Киш је пустио да га води, баш као подивљала ријека, из наизглед опскурних, скоро па новинских извјештаја, ослобођене сваке непотребне лирике, а обогаћене гомилом (почесто измишљене) фактографије, ове приче у сваком тренутку надрастају саме себе.
Искрено, немам појма шта причам, понекад се просто размећете великим ријечима, јер велике ријечи би требало да могу показати велике емоције.
А ја се и данас сјећам Аце са оном његовом нарогушеном фацом као да је спреман да се потуче са мном кад сам га питао ко је најбољи писац, а он тако самоувјерено рекао:
„Зна се, Данило Киш.“
(Ником не треба још једна студија о Данилу Кишу, још једна дисертација у којој ћемо поновити све оно што је безброј пута речено. Циљ ми је био да с ових пар епизода само објасним свој однос према Кишу, искључивост с којом се овај писац воли или мрзи, готово на исти начин. Одабрао сам управо овај однос поштовања, али без жеље да искључујем оспоравања. Циљ ми је био прича, не изношење било каквих чињеница или факата) – напомена аутора.
Стево Грабовац
БИОГРАФИЈА
Стево Грабовац рођен је 9.11.1978. у Славонском Броду. Основну и средњу школу завршио је у Босанском Броду. Студирао је на Технолошком факултету у Бањалуци. Више од деценију био је запослен у Рафинерији нафте у Броду, а након што је остао без посла, преселио се у Бањалуку.
Објавио је сљедеће књиге:
„Станица непостојећих возова“ – поезија (Босански Брод, 2007)
„Мулат албино комарац“ – роман (Имприматур, Бања Лука, 2019)
„Љубав, самоћа, тишина“ – заједничка збирка пјесама (Рамајана, Библионер – Бања Лука, 2021)
„Послије забаве“ – роман (Имприматур, Бања Лука, 2023)
За роман „Мулат албино комарац“ добио је књижевну награду „Шушњар“ и роман је био у најужем избору за НИН–ову награду.
Роман „Послије забаве“ награђен је НИН–овом наградом за најбољи роман године, наградом „Владан Десница“, а био је у најужем избору за награду „Меша Селимовић“.
Стево Грабовац живи у Бањалуци, ради као уредник у редакцији културног програма Радио-телевизије Републике Српске.