Стево Грабовац: Аутопортрет с Бранком
АУТОПОРТРЕТ С БРАНКОМ
1.
„Ево ти читај“ – каже мој стари и пружа ми књигу зелених корица.
Ја лежим умотан у ћебе, матер ме нутка одвратним чајем од камилице, лијево од мене тихо пуцкета ватра, а у мени се смјењују дрхтавица и топлота. Час ми је хладно, час ми је вруће.
Имам шест година и наша мала кућа на селу ми изгледа огромно. Зидови се издужују заједно са сијенкама које прави лампа на столу. У нашој кући нема струје, она ја ван свих путева и моја матер се брине шта ће се десити ако буду морали да ме воде код доктора. Мој стари каже: „Ма све ће то бити добро“ и изгледа увјерљиво, као да морам истог трена да га послушам и оздравим.
Узимам књигу из његових руку. Читати сам научио тек недавно и једино што сам до сад читао били су стрипови. Тарзан, Текс Вилер, Блек Стена, Командант Марк... у школу крећем тек сљедеће јесени и плашим се тога. У школи су друга дјеца, а они су снажнији од мене, они знају да буду покварени и зли, заправо мало дјеце знам и мало их залази овдје. Имам свега пар пријатеља с којима се играм повремено.
Корице књиге су оквир унутар ког се налази цртеж, а на цртежу је нацртан огроман сиви мачор, на чијим леђима јаше бијели миш. Цртеж је чудан; откуд то да миш тако слободно јаше на леђима мачора, а дрвеће око њих изгледа малено... вјероватно се ради о џиновским животињама, отац ми каже да је то због тога што је дрвеће у даљини, а мачак и миш се налазе у предњем плану – његово објашњење ми дјелује потпуно неувјерљиво. Испод цртежа црним словима пише – „Доживљаји мачка Тоше“, а изнад наслова, но и даље испод цртежа, пише – Бранко Ћопић. Ово име не значи ми ништа, једино што се тако зове мој најдражи рођак који ми редовно поклања стрипове, а није искључено да је управо он негдје набавио ову књигу. Истина је, у књизи има цртежа, али је толико много слова. Не знам да ли ћу успјети да се изборим са свим тим словима, да ли ћу успјети да разумијем шта то овај човјек истог имена као и мој омиљени рођак жели да ми каже. Но, ионако немам шта да радим, мајка ми је строго забранила да излазим напоље, отац ће сутра отићи до продавнице да купи лимуна и наранџи, кажу да јужно воће помаже код оваквих болести, ја не смијем да се мрдам, а чим мало спустим ћебе, неко од њих двоје га узвлачи све до мог врата. Тешко је читати тако, али мало по мало, почињем да пратим низове слова и хватам њихов смисао. На почетку књиге млинар Тришо вози у својим запрежним колима некакав џак коме се обраћа пријетећим ријечима. Зашто овај чича тако разговара са џаком? То се пита и приповједач, а ја у својој глави почињем да замишљам све те предјеле кроз које они пролазе, тог мрзовољног сиједог човјека који ми час дјелује зао, а час добар. Све док не схватимо да је у џаку неваљали мачак Тошо који је био толико покварен да је дједу Триши појео сву сланину. Мислим да би наш Жућко био спреман да уради такво нешто, он је покварен мачак, ником не дозвољава да га мази, а пар пута ме већ крвнички огребао. Тошо ми опет дјелује доста безазленији од њега. Више бих волио да је Тошо сад код нас у дворишту, мислим да бих с њим могао да се играм, осим тога Тошо зна и да прича, а овај наш Жућко једва и да мјауче, толико је мрзовољан.
Тако ја то у својој глави мученој мало грозницом, а мало температуром, преслагујем и слажем, додајем и одузимам, редам слике врбака и шумарака, воденице никад нисам видио, па онда запиткујем мајку или оца како те ствари изгледају, они ми објашњавају и ја то онда покушавам да замислим.
Е, малено наивно дјетешце још неоптерећено стањем ствари у свијету, викендом код тетке гледам телевизију, јер ми немамо телевизор, а и да га имамо шта би са њим кад немамо струје, мој отац слуша радио – транзистор, пратим радио-драме, утакмице, дневнике, све оно што мој отац слуша, а слуша се искључиво Радио Београд, а некад, истина веома ријетко и емисија „За село и пољопривреднике“ локалног радија као и „Жеље, честитке и поздрави“. Баш сам био мали глупан око ког су расле шуме, нека врста дивљег дјетета, док су моји другари већ увелико гледали телевизијске серије и филмове за дјецу, а могуће и за одрасле, ја сам проводио своје вријеме у маленој остави која је била пуна играчака и стрипова; данас би неко рекао да је то била моја предност, можда и јесте, али навикавање на самоћу која ће ме каснијих година вјерно пратити направила је од мене једну затворену особу. Зато сам послије, кад сам био у прилици да одем у биоскоп или да имам властити телевизор гутао све, сулудо, баш као што сам и гутао храну постајући малени буцко осуђен да га друга дјеца задиркују, јер дјеца баш знају бити зла и покварена. И тај мали, бледуњави дјечак, на раскршћу свог живота, чита „Доживљаје мачка Тоше“.
Већ сутра, свијет неће изгледати тако забавно.
2.
У нашој улици само је један радио-транзистор. Увече у седам, сви се окупљамо и слушамо вијести, у побожној тишини, јер тако мора, радио се не пушта гласно, свјетлост допире од уљаних свјетиљки, тог величанственог избјегличког изума који нам пружа какав такав осјећај видљивости, а видимо само забринута лица, можда би и било боље да сједимо у мраку. Дим из свјетиљки смрди на загорјело уље, а глас новинара доноси најновије вијести са ратишта с прецизним редосљедом, хируршки сјецирајући догађај за догађајем, а ми слушамо, слушамо као да ће оданде доћи некаква утјешна ријеч, топла, блага, умирујућа, да ће неко рећи како ће све бити у реду, како ћемо се већ сутра вратити својим кућама и како ће све ово завршити.
Власник радио-транзистора је чика Миле, он је пензионер, па зато није на ратишту, у овим кућама, у нашем малом избјегличком насељу, још су само жене и дјеца. И мој стари. И он је већ престар и болестан да би био на ратишту, али није био престар кад су га ухапсили и пребијали, али то је нека сасвим друга прича; важно је да смо заједно – мајка, отац и ја, у тој ружној и одвратној кући у којој сам добио вашке и некакав осип по тијелу. Хранимо се у Црвеном крсту, дуго стојимо у реду за дневно сљедовање, неколико парчића бајатог хљеба, сендвич с мармеладом и вариво. Храна је бљутава, али добро је да има било шта.
И дани пролазе дуги и безидејни, као што пролазе дани у рату, повремено се огласи сирена за узбуну и ми се сјуримо у подрум, чују се удаљене експлозије, пуцњава, а онда утихне све и опет слиједи дуга и безвољна тишина, чекање нечег. А увече се окупимо код чика Миле и слушамо вијести, ћутимо опет, јер у таквим приликама се не прича. Ја сам једино дјете које долази на те вечерње састанке, углавном, понекад зна залутати и Дарко, они живе у кући преко пута, па се он довуче са мајком, но углавном сам ја ту најмлађи.
Једног таквог поподнева, вечери или које би то доба дана већ било, чика Миле ми каже: „дођи, имам нешто за тебе“, а ја иначе неповјерљив према људима гледам прво у њега, па у оца, отац благо климне главом, а ја онда одлазим са чика Милом у другу собу, он показује на велику витрину и каже ми: „Бирај, узми шта ти ваља.“
Витрина је пуна књига. Одмах примјећујем у црвено укоричена сабрана дјела Бранка Ћопића. Рука сама полази према њима, док чика Миле иза мојих леђа коментарише: „чуо сам ја да ти волиш да читаш.“
И тако, исте те вечери, у мојој, а заправо туђој собици која смрди на влагу, по кревету распоређујем књиге на којима су златним словима исписани наслови. „Пионирска трилогија“, „Пролом“, „Глуви барут“... узео сам их неколико, нисам могао понијети све.
Бранка Ћопића увијек сам везао за тај полумрак, ту благу јесењу или зимску тишину која се увлачи у собе крај лелујаве свјетлости која се бори да не исчезне. И за мене је он увијек некако био у сјенци, када бих покушао да домислим његов портрет, онда би био освијетљен само са једне стране, његова ониска и здепаста фигура изгубила би се у контурама сјенки.
Сазнаћу, истина, доста касније, како је исти тај Бранко, омиљен међу друговима пионирима док је обилазио све сеоске школе од Вардара па до Триглава, причајући им херојске приче о јунацима из другог свјетског рата додајући свему дозу хумора, бивао и прогањан и оптуживан. Сазнаћу, истина, доста касније, да је чувену критику његовог дјела, иако ју је потписао његов кум Скендер Куленовић, највјероватније, написао сам Бранко; постоји та легенда да су оне ноћи кад су комунисти рекли Скендеру како мора јавно и најоштрије осудити Бранково антикомунистичко дјеловање, њих двојица завршили с флашом неке брље коју су јуначки искапили, а да би на Скендерово кукање – „шта сад да радим куме“ – сам Бранко написао тај чувени текст у коме изгледа сам по себи пљује. Сазнаћу, наравно, доста касније, како „Глуви барут“ није никако безазлена књига, ако је у другим под велом сатире или благог хумора Бранко обмотавао истину, у овој је писао сасвим другачије, отвореније, скоро па да је дјеловало као да је он није ни написао. Биће то један од првих његових романа када ћу, осим писца за дјецу и сатиричара дугог језика који је волио да „чачка мечку“ како би рекао мој стари, у Бранку видјети јако озбиљног писца, и то баш у вријеме када је читање дјечије литературе већ било испод сваке части. И баш у таквом моменту спознајем да је мој омиљени дјечији писац и више од тога. „Пролом“, па онда „Осма офанзива“, какви су то вртоглави скокови од оног романтичарског пјесника родног краја по којем трчкарају дјечаци, пас који се обавезно мора звати Жућо, пољар који се вазда зове Лијан и који је вазда добро напојен ракијом, и онај злосретни мачак Тошо који је појео сланину дједа Трише. И онда „Не тугуј бронзана стражо“, то је посљедња Бранкова књига коју сам прочитао. Сјећајући се управо те књиге касније ћу, након што сам (ни крив ни дужан) добио НИН-ову награду за најбољи роман године, поменути да ми је необична част што стојим на истом мјесту као и Бранко Ћопић (између осталих) иако, реално, Бранко није физички стајао на том истом мјесту. Сазнаћу, доста касније, да је готово идентичне ријечи мојима употријебио и сам Бранко када је примао НИН-ову награду управо за роман „Не тугуј бронзана стражо“. Сазнаћу, онако успут, ствари које не говоримо о великим писцима, и за његова швалерисања и пијанства и његове депресије, најзад и детаљну причу о његовом посљедњем дану када се сурвао с моста у сигурну смрт.
Остаје и даље једно увјерење на кога помислим с извјесном дозом жаљења: да је моје тмурно и сиво ратно дјетињство, Ћопић дефинитивно обојио својим књигама.
3.
Има један интервију у коме Ћопић описује своје ратничке дане и описује како је „јуначки бјежао“ пред непријатељским хордама које су, у ко зна којој офанзиви напале наш јадни народ. Бранко сједи у некаквом сакоу који дјелује превелико, у раздрљеној кошуљи, прича баш као да је усред неке кафане, гласом из ког ниједног трена није нестало његово сељачко поријекло и нимало се не стиди тога, заправо – изгледа као обични кабадахија који би радије попио двије три ракије него ли се сад ту нешто надговарао с новинарима. А ипак, деси се да „прича понесе“, што је одлика свих правих приповједача, и ношен том незаустављивом струјом Бранко прича, спрдајући се и на свој и на туђи рачун. И ту се овај кратки видео прилог прекида. У том прекиду програма данас сагледам и његово дјело; програми су се увијек прекидали, власти долазиле и пролазиле, идеологије се мјењале, скоро ниједној није одговарао или се о њему причало с пола гласа, али опет – Бранко је остајао. Баш као што ће остајати и башта сљезове боје, громово ђуле закопано у земљи, несташни мачак Тошо, али и бронзана биста Николетине Бурсаћа у далеком свијету, остављена на милост и немилост времену и пропадању. Остаће, док једном заборав који ће свакако доћи прије или касније, не уради своје, али сад је још далеко до тога, снимке се прекидају, гласови блиједе, а онај Бранков, помало шеретски још одзвања истим смијехом и горчином као да говори, говори нешто тихо о Уни, о дјечицама, некој дјевојчици из Босанске Крупе, заборављеном кипу народног хероја, заборављеним воденицама, Хашанима, комесару Радекићу, говори, пјева и потоне у fade out.
Стево Грабовац
БИОГРАФИЈА
Стево Грабовац рођен је 9.11.1978. у Славонском Броду. Основну и средњу школу завршио је у Босанском Броду. Студирао је на Технолошком факултету у Бањалуци. Више од деценију био је запослен у Рафинерији нафте у Броду, а након што је остао без посла, преселио се у Бањалуку.
Објавио је сљедеће књиге:
„Станица непостојећих возова“ – поезија (Босански Брод, 2007)
„Мулат албино комарац“ – роман (Имприматур, Бања Лука, 2019)
„Љубав, самоћа, тишина“ – заједничка збирка пјесама (Рамајана, Библионер – Бања Лука, 2021)
„Послије забаве“ – роман (Имприматур, Бања Лука, 2023)
За роман „Мулат албино комарац“ добио је књижевну награду „Шушњар“ и роман је био у најужем избору за НИН–ову награду.
Роман „Послије забаве“ награђен је НИН–овом наградом за најбољи роман године, наградом „Владан Десница“, а био је у најужем избору за награду „Меша Селимовић“.
Стево Грабовац живи у Бањалуци, ради као уредник у редакцији културног програма Радио-телевизије Републике Српске.