Стево Грабовац: Простор културе
ПРОСТОР КУЛТУРЕ
Прије неки дан прочитао сам бескрајно важан научни текст о томе чему заправо служи дугме на нараменицама капута или јакне. У поднаслову је писало како запањена ауторка овог изузетног рада двадесет година није знала праву истину. А сада је након вриједног истраживања дошла до овог епохалног закључка који ће и нама, као и цијелом човјечанству, дефинитивно промијенити живот на боље. Био је то само један од врхова ледених брегова на које сам знао наићи у том бескрајно смушеном простору интернета. И вјероватно ми ни ова ортодоксна глупост не би сметала толико да нисам довољно стар и мрзовољан и више немам снаге да изгубим ниједан секунд свог драгоцјеног времена. Зашто би било коме један овакав текст сметао? Шта је то у њему због чега мислим да је превршило мјеру?
Прво, да се разумијемо – ако неко заиста двадесет година размишља о томе која је сврха дугмета на нараменицама, под хитно би требало да посјети најближег психотерапеута или психијатра.
Друго, иако нисам теоретичар завјера, склон сам вјеровању да је навала оваквих сензационалистичких текстова у којима заправо не пише ништа, успјешан план да ионако заглупљено човјечанство до краја претвори у амебе или зомбије. То је хипноза која жели да вас увјери у то како је на овом свијету све предивно и да једина брига коју би требало да имате јесте она да ли правилно режете лубеницу или не.
Но, нисам ја овдје дошао да дијелим моралне лекције. Напротив. Покушавао сам да се инфилтрирам у тај свијет, јер као будућем писцу колумни, свакако би ми било потребно нешто што ће ми омогућити што већи број прегледа и читања. И готово сам сигуран да би већина људи прије отворила текст чији наслов би гласио, на примјер – УКЉУЧИО ЈЕ ЛАПТОП И НИКАД НЕЋЕТЕ ПОГОДИТИ ШТА СЕ ТАДА ДЕСИЛО (СТРАВИЧНА ИСПОВИЈЕСТ), а у малом надтексту изнад прве рекламе (јер како без реклама) да пише, шта знам – четрдесетшестогодишњак из Бањалуке није ни слутио шта ће се десити тог јутра када је, као и много пута до тада, укључио свој лаптоп, а оно што се десило запрепастило је и њега и оне који га познају – замало избјегнута трагедија.
Признајте да бисте радије погледали један овакав текст него ли онај коме је наслов – „простор културе“ – биједни натпис који подсјећа на некакав збор културно-умјетничких друштава у неком сеоском дому културе. А текст испод ових помпезних набрајања могао би да иде отприлике овако: „С.Г. (46), познати бањалучки испијач кафа, тог јутра укључио је свој лаптоп у намјери да прочита најновије наслове и кратке вијести. А онда му је изненада синула стравична идеја како би и он сам могао да се бави писањем колумни. И то из области културе. Срећом, у том тренутку га је назвао пријатељ и позвао га на кафу.“ Испод тога би била још једна реклама, а након ње (ако није ријеч о оној реклами за коју морате чекати да се сама уклони након што прође одређени број секунди, јер тад сте већ одустали од даљег читања), дакле, испод ње би писало: „Не знам шта ми се десило, био је то неописив тренутак – изјавио је запрепаштени С.Г. подједнако збланутом новинару – било је налик некаквом нападу, размишљао сам да зовем хитну помоћ, нисам знао да ли је у питању напад панике или инфаркт, покушавао сам да се смирим, примјењивао сам вјежбе дубоког дисања, након чега су се ствари мало довеле у нормалу. Срећом, тад ми је зазвонио телефон. Још и сада не могу да схватим како ми је овакво нешто могло пастина памет.“
Старији, попут мене, препознали би у овом утицај „Надреалиста“ или стрипова о Алан Форду и рекли би да је ово само очајна копија. Нажалост, много људи би вјеровао да је ријеч о „озбиљном“ тексту. Управо зато, јер озбиљни текстови све више подсјећају на овај јадни покушај спрдања.
И тако сам се нашао у дилеми и пред великим искушењем.
Требало би да пишем текстове о култури што сваком потенцијалном читаоцу звучи стравично досадно. Нормално, јер смо већ и сам израз – „култура“ довољно затровали да изгледа као нешто што у принципу мора бити одбојно и смарајуће. Оно што смо сви ми изгледа заборавили јесте да је култура саставни дио карактера сваке особе. Да, баш сваке. Култура је карактер. Култура је оно што сваког појединца одређује. Постојао је, а још негдје постоји израз којим за неку особу кажете да је „културна“ и то у најширем смислу ријечи значи да је лијепо васпитана; да се јавља другим људима, да прича одмјерено, устаје старијима, помаже када је потребно, да је љубазна и томе слично. Сигурно је да израз „културна“ није без разлога остављен за лијепо васпитане особе. Ипак, сви ми знамо да постоје и друге врсте карактера, па тако имамо оне који су бахати, гласни, безобразни – за њих кажемо да су „некултурни“. Али, опет, ту је ријеч – „култура“. С негативним предзнаком, али ипак је ту.
Тако да, хтјели ми то или не – култура одређује наш живот. Нећу се ја сад бавити конкретним дефиницијама, то ћемо оставити овим или оним теоретичарима, а уосталом, оне нису ни важне.
Ја само желим, у складу са својим могућностима, да вам кажем како постоје и друге врсте текстова које можете прочитати на интернету. Постоје, рецимо филмови који нису „Жикина династија“ или ко зна који наставак „Камионџија“, а исто су духовити и занимљиви. Постоје и књиге које нису смртно досадне и неразумљиве. Постоји и нека друга врста музике која није трепфолктурбопопденснародњак.
Кога ја заваравам?
Нећу се ја с овим лајкова наскупљати, а ни моји послодавци кликова. А шта смо без лајкова и кликова? Постоји ли живот изван клик бејтова? (Питање није реторичко).
Стево Грабовац