Тадић: У бити или не у бити
Колумну преносимо у цијелости:
Када се од годишњице ЗАВНОБиХ-а претенциозно прави "Дан државности" земље која данас нема трунку суверентитета и самосталности и која је настала као нуспродукт распада Југославије, јасно је да ни онима који су 1943. године вијећали у Мркоњић Граду ни на крај памети не би пало да данас славе било шта, а камоли да то очекују од некога другога.
Вјештачке творевине vs праве државе
Док се технолошки развијени дио свијета бави тиме како да створи савршену вјештачку интелигенцију захваљујући којој ће настати и савршени робови/слуге/радници који се за разлику од својих људских "колега" никада неће побунити против робовласника/феудалаца/богаташа, ингениозни Шмит је у БиХ нашао други начин да безгранично овлада дијелом људи и угуши њихову природну потребу за слободом. Као марљиви ученик германско-католичке геополитичке школе (данас у практичној политици оличене у германском крилу Европске народне партије и Паневропској унији) није имао проблем да схвати да је рјешење његове једначине у сабирању вјештачке државе са вјештачком нацијом, па онда у одржавању моћи путем стварања криза и уцјена које се тичу њихове међузависности. Наиме, постоје многе теме које би се морале објашњавати Шмиту, али сигурно не мора то да је БиХ вјештачка држава и да су данашњи Бошњаци вјештачка нација. Просто речено, па управо је гнијездо из кога се испилио и сам Шмит испилило и БиХ и идеју о савременим Бошњацима, и то прије више од једног вијека.
Ипак, пред Шмитом је нерјешив проблем. Исто као што савршен носилац вјештачке интелигенције никада не може постати човјек, јер нема људску бит, тако ни вјештачки створена држава нема, нити може имати, бит праве државе. Најмање три њемачка филозофа оставила су неизбрисив траг о појму "бит", а то Шмиту као правнику не смије бити непознато. Кант бит дефинише као "скуп обиљежја која разум трансценденталном синтезом доводи у цјелину ствари која се спознаје“.
Хегел сматра да је бит "самомишљење духа у њему самоме, његово чисто гибање у њему самоме, у којем он свеукупни природни свијет проматра као свој битак, који није различит од њега". Е. Husserl "под бити разумијева то што након искључења свих контингентних услова спознаје преостаје као оно "инваријантно", непромјенљиво једног садржаја свијести.
Шмиту остаје питање: шта је то што се може повезати са БиХ, а што је "цјелина ствар која се спознаје", што је "самомишљење духа о њему самоме" или што је "непромјењивост једног садржаја свијести"?
Одговор на то сигурно не би могао пронаћи у поменутом германско-католичком моделу БиХ, јер он заправо искључује свако "самомишљење", "самобитак" или "непромјењивост једног садржаја свијести" БиХ као државе и третира је искључиво као подређену територију без стварне државности.
Можда би у Дејтонском мировном споразуму могао пронаћи бит праве државе БиХ, па је управо то изгледа и разлог због кога Шмит, понављам, као марљиви представник германско-католичке геополитичке школе, ради против Дејтонског мировног споразума и преправља БиХ на германско-католички модел с краја XИX вијека (анектиране земље Босна и Херцеговина – по наметнутом Земаљском уставу/статуту за БиХ из 1910. године, то су двије територије спојене у једно подручје, а не једна земља, јер се у чл. 1. ст. 1. Земаљског у/с за БиХ каже: "Босна и Херцеговина ЈЕСУ једно засебно управно подручје").
Сарајевски тапшатори морају бити свјесни да то што Шмит чини неће БиХ приближити томе да има бит праве државе.
Напротив, само се додатно доказује да га нема. Наравно, питање је колико њих уопште оптерећује тај проблем, јер очито је да им је важнији назив БиХ од тога да ли је БиХ држава, а што опет говори о томе да такви не разумију чак ни Аристотела ("оно чему појам одређује границе"), па не схватају да БиХ може бити назив било чега, али да држава не може бити било шта (кључни појам је "држава", без које се не да слободно живјети, а не њен назив).
Наложена култура
И тако из дана у дан Шмитове "владавине".
Његова нова противдејтонска интервенција у виду налога којим се, како тврди, "подржава функционисање Националне и универзитетске библиотеке БиХ и других установа културе од значаја за БиХ", савршен је примјер доказа да је БиХ у очима германско-католичке геополитичке школе прихватљива једино као вјештачка држава.
Прво, налог је објавио ванинституционални странац, који чак нема одговарајући доказ да је високи представник, па је тиме у потпуности негиран суверенитет БиХ и њена бит као прокламоване државе.
Друго, налогом се напада на Устав БиХ, јер се намјерно погрешно тумачи одредба из Анекса 2/2 на Устав БиХ која говори о континуитету прописа. Наиме, у том анексу пише: "Сви закони, прописи и судски пословници, који су на снази на територији Босне и Херцеговине у тренутку када Устав ступи на снагу, остаће на снази у оној мјери у којој нису у супротности са Уставом док другачије не одреди надлежни орган власти Босне и Херцеговине".
Да ли је неки закон (у овом случају више њих који се односе на ових седам установа) супротан Уставу или није одређује се путем испуњавања два кумулативна услова.
Прво, да ли је област на коју се закон односи у оквиру надлежности БиХ, и друго, да ли је текст закона такав да је остварив у постојећем уставно-правном систему БиХ? У том смислу, нити један од закона који се тиче ових седам установа на које се налог односи не добија пролазно свјетло када је у питању могућност да постоји њихов континуитет као правних прописа. Уосталом, да је другачије проблема не би ни било, као што их нема ни када су друге теме у питању.
Треће, интерес за везивање тих седам установа са именом БиХ има само Шмит као вриједни ученик геополитичке школе која је, као што је већ истакнуто, у XИX вијеку испланирала анексију БиХ и њено претварање у тампон зону између германско-католичког Беча и словенско-православног Београда. Овакво "ојачавање" БиХ никакве везе нема са интересом Бошњака (први сљедећи директор Умјетничке галерије, а који би као кадровско рјешење у подјели функција на ниову БиХ долазио из Републике Српске, извадиће слике српских сликара из скривених влажних депоа и доказати да је сликарство БиХ заправо само дио укупног српског сликарства и/или нови директор Националне библиотеке направиће едицију српски књижевници у БиХ, па онда у складу са правим научним приступом и "у име БиХ", побројати Андрића, Дучића, Селимовића, Куленовића, Ћопића...), него је само у функцији стварања конфликтних поља/тачака на којима се исцрпљују домаћи народи оживотворујући непремостиви јаз који служи као тампон зона ("санитарни коридор") између Беча и Београда – "ватрена препрека".
И на крају, ако је у Сарајеву могуће да се култура наметне налогом, онда је било корисније да им је Шмит наложио да више читају, па да предуприједи могућност да се у скорој будућности деси да на једној од позоришних сцена десне стране Миљацке, неки глумачки бард изговори: "Бихти или не бихти, питање је сад".
Српска битка за бит праве државе
Умјесто модела БиХ који је промовисала поменута германско-католичка геополитичка школа, а који и дан данас дрско форсирају њени ученици, словенско-православна геополитичка школа одувијек је подржавала модел који би и на простору данашње БиХ (који год да се појам користио за овај географски простор раније, од Гарашанина, па до данас) подразумијевао постојање праве државе. Због тога је модел те школе много ближи дејтонском моделу.
Српски народ, као вишевјековни носилац те идеје, у том смислу, остварио се у сваком догађају и свакој фази историје ових простора која је личила на слободу или на борбу за слободу и за постојање праве државе – владавина српске династије Котроманићи и њихових претходника који су са другом српском династијом Немањићима били и у најчвршћим породичним и политичким везама; организација феудалне државе насупрот тежњама германско-католичких држава да овладају овим простором; отпор османлијским освајањима; буне против Османлија; буне против анексије БиХ од стране Беча; Млада Босна; Ослободилачки рат 1914-18; изградња праве државе између два свјетска рата која је обухватала и територију данашње БиХ; антифашистичка борба; изградња праве државе у вријеме послијератне Југославије; супростављање рушењу Југославије, као примјера праве државе, и борба за равноправност народа; закључење Дејтонског мировног споразума; период мира који је услиједио послије 1995.
Године обиљежен отпором рушењу суверенитета БиХ итд. Срби никада нису имали проблем с тим да се бит праве државе оживотвори на територији коју од 1995. године зовемо БиХ.
Српски проблем је то што се бит праве државе, а од стране ученика германско-католичке геополитичке школе, жели замијенити вјештачком државом, при чему су данашњи Бошњаци уцјењени тиме да морају слушати, јер ће у супротном заједно са моделом вјештачке државе нестати и вјештачка нација.
Због тога, а не само због тога, и даље стоји врло јасан позив Бањалуке упућен Сарајеву – ајде да заједно славимо 21. новембар као празник могуће праве државе, који, између осталог, не доводи у питање ни бошњачку нацију, а ни БиХ, а онда ћемо сигурно моћи, са одговарајућим поштовањем и објективном оцјеном, да се сјећамо и ЗАВНОБиХ-а, као једног од догађаја из антифашистичке борбе - навео је Тадић у колумни за Banjaluka.net.