"Бахатост Мајкла Марфија и крај једне епохе"
Колумну аналитичара Жељка Аврамовића за портал banjaluka.net преносимо у цијелости:
За Марфија би се прије могло рећи да је неформални предсједник СДА, него амбасадор САД. Његов став према лидерима и политичким процесима у Босни и Херцеговини открива дубоко укоријењену перцепцију да је БиХ његово власништво, док су људи који у њима живе – поданици.
Такав приступ није само дипломатски пропуст, већ одраз ставова који су својствени искључиво америчком представнику у БиХ. Он говори о елементарном непоштовању државе која га је угостила. Марфи се у БиХ оглашава на сваку тему, без обзира на то да ли је ријеч о унутрашњим политичким процесима или о питањима од суштинског значаја за народ и лидере Републике Српске.
Умјесто да буде уздржан и поштује суверенитет земље домаћина, Марфи својим иступима свјесно поткопава повјерење у институције и локалне лидере. Он је свјесно или несвјесно подијелио БиХ. Када кажњавате Далмацију, кожњавате цијелу Хрватску, или када кажњавате Војводину, наносите штету цијелој Србији.
Марфи има став да када кажњавате Републику Српску, јачате БиХ. Његове црне прогнозе будућности БиХ у ЕУ су плод његове потребе да ова земља остане потчињена и понижена.
Милорад Додик, предсједник Републике Српске, није само лидер, већ и симбол домаћинства и суверенитета у свом дијелу БиХ. Марфи, нажалост, упорно занемарује ту чињеницу и дјелује као његов политички опонент, а не као и његов гост. Овакво понашање Марфија указује на шири проблем у америчкој дипломатији, која се још увијек ослања на старе моделе приступа, као да се свијет није промијенио.
Марфи је, заправо, фосил једне епохе која је колабирала још почетком 21. вијека – ере када су америчке администрације вјеровале да могу силом наметнути своју верзију либералног друштва широм свијета. Та епоха, у којој су најављивали "крај историје" и тријумф глобализованог либерализма, одавно је пропала. Данас, умјесто тога, свијетом доминирају суверенизам и реалполитика – принципи који су Запад некада чинили узором снаге и поштовања.
Марфи и њему слични превидјели су овај нови поредак. Њихови покушаји да диктирају политичке смјернице и намећу агенду све више наилазе на отпор и у самој БиХ, јер се лидери попут Милорада Додика, а све чешће и други, опиру таквом приступу и инсистирају на праву свог народа на самостално одлучивање. Слично, политика америчког изабраног предсједника Доналда Трампа показала је како се суверенизам и економски реализам враћају у први план.
Трамп је схватио оно што Марфи и његова одлазећа генерација не могу – да је вријеме диктата прошло и да се људи све више окрећу лидерима који поштују националне интересе и демократску вољу народа.
Све што је у БиХ показало функционалност, плод је договора представника три народа, све што се жељело наметнути, било је и јесте јабука раздора.
Марфи остаје залутали актер у политичким сценама БиХ и САД. Док свијет хрли ка повратку суверених права и реалној политици, он се и даље држи давно застарјелих идеала. Његова ријеч одјекује као ехо прошлости која се више не враћа, док одзвањају идеје које симболизују нову стварност – реалност у којој народи бирају контролу над својим животима, економијама и националним интересима, а не подлежу експериментима бирократа попут Марфија.
Ово ново доба тражи другачије вођство, вођство које не прихвата подређеност и диктат, већ захтијева поштовање и суверенитет. Мајкл Марфи је остао вјеран прошлости, али свијет је одавно кренуо даље.