Светислав Пешић за РТРС: Препоносан сам на свој допринос српској кошарци (ВИДЕО)
Пешић је протекле седмице у Бијељини промовисао књигу "Моја игра - мој пут", а једно од његових правила гласи "ако нико не говори о титулама, онда он говори али ако сви причају о титулама, он ми се не придружује, већ наводи како се стиже до титуле".
У ексклузивном интервјуу за Радио - телевизију Републике Српске Пешић је говорио о свом професионалном путу.
Говорећи о својим почецима и упитан ко је заслужан за његову одлуку да крене да се бави кошарком, селектор Србије је рекао да је то био његов комшија Петар Стаменовић, кога су, како каже од миља звали Перко, тадашњи ас пиротског кошаркашког клуба.
- Завршавајући матуру у Гимназији, Стаменовић је на паузама између часова шутирао на кош на игралишту које је раздвајало моју кућу од његове. Тако да, кош који је био прикачен на једно дрво од дуда, је преко њега био први изазов за мене, а након тога то је био мој први локални тренер Звонимир Мићић, који је ипак најзаслужнији што сам заволио тај спорт и посветио му се до краја, ево и до данашњег дана - присјетио се Пешић.
Освајао је титуле првака Југославије и Европе као кошаркаш Босне, иако га је повреда кољена мучила од двадесете године.
Нашалио се за нашу телевизију да би још играо да није имао поменуту повреду.
- Волио сам много да играм кошарку али знате и сами да су повреде саставни дио сваког спорта, поготово врхунског, па је то и мене нажалост затекло, додуше прерано да би ми угрозило неке моје спортске циљеве. Да није било тога, вјерујем да бих мој тадашњи квалитет и таленат претворио у много веће резултате него што сам дао иначе. Недаће су ме увијек још више мотивисале и пресрећан сам што сам био један од најбољих играча у бившој Југославији на тој позицији, као и у сарајевској Босни и сигуран сам да сам добрим дијелом и ја допринио врхунским резултатима - истиче Пешић.
Освојивши злато на Европском првенству 2001. године у Истанбулу и исто одличје годину касније на шампионату свијета у Индијанаполису, Пешић је ушао у кошаркашку живу легенду.
- Бити првак у било чему, а да не говоримо о кошарци, гдје смо били шампиони Европе и свијета, је нешто што се не дешава сваког дана. И заиста се није дешевало, па чак и у времену када је Југославија бројала преко 20 милиона становника, медаље се нису увијек освајале. Истанбул је био сјајан, са дјелимичном промјеном генерације. Било је ту играча који су претходно играли али су и дошли и нови играчи са јаком мотивацијом и другачијим начином игре, једноставно играли смо фантастичну кошарку. Када говоримо о првенству планете у Индијанаполису, могу да кажем да је то био сасвим другачији шампионат зато што сам ја, заједно са цијелим мојим тимом и сарадницима, био толико сигуран да ћемо узети неку од медаља и да ћемо сигурно у неко доба да играмо са Американцима. Тако смо се и припремали, више за САД, него за остале противнике, иако је тада било фантастичних тимова као што је Аргентина, која је послије тога била олимпијски побједник, као и Шпанија и још неколико њих. Побиједити Америку у четвртфиналу Свјетског првенства, са свим НБА звијездама био је велики подвиг за нас. Финале са Аргентицима је било феноменално, гдје смо након продужетка освојили злато, које је изузетно препознато и награђено од тамошње али и овдашње јавности - поносно је истакао Пешић.
Он је нагласио да је препоносан на све оно што је дао клупској и репрезентативној кошарци, поготово српској, те изразио наду за новим великим успјесима у времену које је пред нама.