Шаљу ли млади европски политичари поруку да притисци нису рјешење за БиХ?
Тектс портала banjaluka.net преносимо у цијелости:
Да ли је то знак да Њемачка "спушта лопту", те да млађе и нове генерације политичара схватају да је једино рјешење за БиХ да се разговара са свим странама, па и са Републиком Српском? Или је по страни нешто друго?
Шта год да је позадина, евидентно је да у западним земљама постоје представници који увиђају да је важно разговарати, те да политике санкција и притисака не дају жељене разлике. Свакако, чињеница је да је на сцени и позиционирање великих сила (САД и поједине земље ЕУ) на Балкану и борба за њихове интересе овдје. Природно, та борба подразумијева и различите приступе проблему у БиХ.
Иако се често чује да Република Српска клизи у изолацију, западни лидери је оптужују за "подривање Дејтонског споразума", а појединци из Српске налазе се под санкцијама САД, за све ово вријеме руководство Српске одржавало је бројне састанке на међународном плану. У условима борбе за мултиполаран свијет, једнострани акти, често насилних, притисака више нису пожељни. Због чега? Просто, увијек постоји друга опција, односно она страна која је спремна да разговара, а која не зависи од САД и самим тим потпуно изоловати неку земљу у данашњим условима је веома тешко.
Чињеница је да санкције ка руководству и притисци на финансијске токове нису једноставни, али упитно је какве импликације може да има у (гео)политичком смислу. Да ли ће, на примјер, САД ризиковати да изгубе свој утицај овдје и препусте га Њемачкој? Тешко.
Управо због тога, посљедње двије посјете, Сарацина и Пенца, су занимљиве. Иако припада Зеленима (који не гледају благонаклоно према Србима), и он је схватио да је рјешење у разговору. Пенц, с друге стране, припада другој опцији од Сарацина, Демохришћанској унији (исто као и Урсула фон дер Лајен), али такође је сасвим отворено разговарао с предсједником Српске. Оно што им је заједничко је да обојица припадају плејади млађих политичара, па овакав приступ може бити индикатор да млађе генерације европских држава имају другачији приступ од њихових претходника који су слијепо пратили америчке потезе.
Све чешће на европској сцени појављују се политичке опције које заговарају већу самосталност ЕУ у односу на САД, а у неким државама оне добијају све већу подршку, па овакве састанке треба посматрати и као покушај прилагођавања новонасталим политичким приликама унутар ЕУ, јер суверенистичке странке незаустављиво повећавају своју популарност.
Не треба бити наиван, па помислити да ће позиција бити лакша или да ће на Републику Српску Запад гледати другачије, јер иза свега су, као и увијек, већи интереси великих држава. Но, оно што је битно да се приступ мијења и да дијалог замјењује насиље кроз правни систем или, чак, директни интервенционизам.
Нове политичке елите увиђају да, на примјер, приступ једног сасвим трећег Нијемца, Кристијана Шмита, не даје никакве резултате и да је покушај да у срцу Европе бивствује посљедњи колонијални управник осуђен на пропаст.
Несумњиво, велики имају механизме да војно, економски и на сваки други начин затворе, прегазе, или шта већ, Републику Српску. Али, какве би то посљедице имало дугорочно? Како правити државу коју 2/3 њених становника не признаје и не осјећа као своју, гдје се 1/3 увијек осјећа оштећеном? Овакво стање има свој рок трајања, али незадовољство достиже размјере које се више неће моћи контролисати и приступ проблему ће се мијењати. Тако да, остаје нада да нове генерације политичара то схватају и да ће у будућности тако дјеловати.
Изјаве Сарацина и, нарочито, Пенца могу да радују у том смислу.
- За добробит региона, али и Европске уније. Дакле, без сумње људи су овдје оријентисани ка Европској унији. Али нико због рога не смије да изгуби свој идентитет - рекао је Пенц. За разлику од америчког амбасадора који редовно спори српску компоненту у БиХ, ово је једна другачија порука која се могла чути и с којом се, сигурно, слажу сви политички представници Републике Српске.
Сарацин није био тако отворен, али поновио је да је важно да сви виде будућност БиХ у ЕУ, те да разлике постоје, али да је важно да се разговара. И та порука је важна. Док се из Сарајева сваки позив на разговор тумачи као објава рата, потребно је да неко са Запада каже да разговор није страшан и да се можемо гледати у очи и поред свих разлика. Јер, они слушају само оно што им се каже са Запада.