"Вукота те тужи, Вукота ти суди"
Писмо преносимо у цјелости:
"Наш страначки политички реалитет, а притом неизоставно треба поћи од улоге предсједника Српске демократске странке, умјесто да бива дигнут на један виши ниво политичке и демократске културе, нажалост, све више личи на једно вријеме у коме је Српска демократска странка проживљавала голготу под утицајем одлука Високог представника па тако све оно што сада ради предсједник Српске демократске странке, а што се вишедимензинално манифестује и као такво завређује дубоку и свеобухватну анализу, неизоставно подсјећа на то вријеме.
Прва димензија тог и таквог дјеловања предсједника Српске демократске странке, манифестује се у чињеници да је након одржаних Општих избора у БиХ искључио неколико високопозиционираних чланова Српске демократске странке и то у једном нелегалном и нелегитимном поступку одузимања и ограничавања људских права и основних слобода карактеристичном по томе што је у својој личности сјединио неспојиве процесне функције – тужиоца и судије - па је сам одлучивао против кога ће покренути некакав “дисциплински поступак" а да чланови Српске демократске странке против којих је предсједник Српске демократске странке истовремено их и оптуживао и судио им нису били ни обавјештени о његовом покретању, вођењу, току нити су могли да у том поступку учествују и штите своја људска права и основне слободе већ су били изложени самовољи предсједника Српске демократске странке која се испољавала у његовој процјени и без поступка и доказа, “утврђеном" увјерењу да су та лица дјеловала “супротно ставовима СДС-а утврђеним на бази програмских циљева и задатака".
Поступајући на овакав начин, предсједник Српске демократске странке, не само сједињујући несједињиве процесне функције и концентришући сав ток поступка у сопствену личност, већ и онемогућавајући члановима странке о чијем је уставном праву на слободу политичког организовања и дјеловања, конкретизованог у члану 31. став 1. Устава РС, одлучивао, повриједио је тим члановима странке и уставно право из члана 25. Устава РС које им јемчи слободу мисли и јавног изражавања мишљења. Наиме, предсједник Српске демократске странке је санкционисао искључивањем из Српске демократске странке одређене чланове само зато што су користили своје уставно право да мисле и да ту мисао јавно изразе сматрајући, а не намећући у ком правцу би требало да се усмјери политика Српске демократске странке и то само из једног јединог разлога - како би се остваривали циљеви Српске демократске странке као што су заштита и унапређење Републике Српске, интереси српског народа, чување и развијање политичког јединства и националне слоге те многи други, конкретизовани у одредби члана 9. Статута Српске демократске странке, а у складу са позитивним правним прописима и правилима изборног законодавства, користећи легалне и легитимне политичке инструменте својствене демократским друштвима, ослоњена на вољу народа који представља, због кога је основана и због кога постоји, како то и стоји у члану 10. Статута Српске демократске странке.
Према томе, уколико је слобода мишљења и јавног изражавања тог мишљења у прокламовању циљева Српске демократске странке дјеловање “супротно ставовима СДС-а утврђеним на бази програмских циљева и задатака", онда је јасно да предсједник Српске демократске странке нити зна одредбе Статута, ни програмске циљеве странке, чији је, нажалост, предсједник. И то је онда друга димензија нелегалног, неуставног и незаконитог дјеловања предсједника Српске демократске странке која исходи у дјеловање усмјерено на угрожавање демократије, нарушавање интегритета Републике, кршење Уставом зајамчених слобода и права, а што је изричито забрањено чланом 31. став 2. Устава Републике Српске.
Уосталом, у складу са чланом 48. Устава РС, права и слободе зајамчене Уставом РС не могу се одузети ни ограничити, а изнад свега у духу треће димензије нелегалног поступања предсједника Српске демократске странке, слободе и права се остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, како то стоји у члану 49. Устава РС.
Вјероватно је предсједник Српске демократске странке у свом слободном неправном тумачењу нашао основ за искључење неколико чланова Српске демократске странке тако што је, као је то већ речено, у сопственој личности постао кадија који и тужи и суди, незнајући да је и пракса Европског суда за људска права у Стразбуру, етаблирана на Европској конвенцији о људским правима и основним слободама, а која у складу са чланом 2. став 2. Устава БиХ има супремацију у примјени у односу на национално законодаваство, заузела став да се члан 6. поменуте Европске конвенције, примјењује и на дисциплинске поступке, дакле самим тим и на самовољу некога ко у себи сједини све процесне функције и без икаквих доказа, поступка у коме би се ти докази изводили, без допуштања права на учествовање у поступку, некога ограничи или му одузме људска права и основне слободе. Наиме, више тешких питања је покренуто у вези са примјењивошћу члана 6. у споровима који се односе на домен јавног права, на примјер, у случајевима када је административно или дисциплинско тијело било законом овлашћено да предузима радње и доноси одлуке које погађају права и интересе појединаца. Након одлуке у предмету Рингеисен, суд је усвојио знатно либералније тумачење појма "грађанска" права и обавезе. Судска пракса суда у примјени члана 6. се развила у великој мјери у предметима који су садржали и елемент јавног права. Суд је рекао да се члан 6. став 1. може примјенити без обзира на статус страна у спору, или карактер закона који предвиђа начин одлучивања о спору. Оно што је битно јесте карактер права о којем се одлучује, као и то да ли ће исход поступка бити "од утицаја на појединачна права и обавезе". (видјети на примјер: Бараона против Португала, 1987.). На тој матрици и Уставни суд БиХ, позивајући се на став Европског суда за људска права вели “...да објема странама мора да буде дата разумна могућност да изложе свој предмет - укључујући и изношење доказне грађе - под условима који их не стављају у знатно подређенији положај у односу на противника". (види пресуду Домбо Бехер Б.В. од 27. октобра 1993. године).
Према томе, нити у Правилнику о страначкој дисциплини и организацији евиденције чланства, број 04-121-02/08 од 26.02.2008. године, постоји правни основ који даје предсједнику Српске демократске странке право да било ког члана искључи, већ одлуку о искључењу у складу са чланом 9. поменутог Правилника може донијети само општински или градски односно изузетно Главни одбор, те је јасно да се ради о незаконитим одлука јер немају нормативни основ, а у сваком случају одредбе о вођењу поступка на принципу “кадија те тужи, кадија ти суди", односно “Вукота те тужи, Вукота ти суди", у складу са начелом легалитета, морају бити у складу са уставом и Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама који се директно примјењују и који имају јачу правну снагу.
Нормалне странке, демократске странке, се поносе својим члановима, радују се дугогодишњем чланству људи у истој политичкој опцији. Када се то губи, када нема тог осјећаја, искусни постају сметња самовољи. А када се на то дода прецјењивање својих капацитета и значаја, уз ниподаштавање свега и свакога другог, имамо оваквог предсједника и ово стање у странци".