САНУ скромно обиљежио два вијека Његоша

Уводну ријеч дао је предсједник САНУ Никола Хајдин, а бесједе су одржали академици Матија Бећковић, Светозар Кољевић и Миро Вуксановић у пуној сали у којој је био и архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић). Поздрављајући учеснике скупа, Хајдин је указао да "скромније него што заслужује и него што смо дужни, због околности које не зависе од нас" обиљежавамо 200. годишњицу рођења великог српског пјесника. "Његошу су дужни сви који говоре српским језиком, ма како се он данас на разним странама звао", истакао је он. Хајдин је рекао да је "дуг САНУ велики онолико колико је велика и част" што је Његош, уз Стерију, Симу Милутиновића Сарајлију, Вука Караџића, Копитара, Јована Хаџића, Људевита Гаја, Шафарика, Атанацковића, Саву Текелију, био један од њених првих чланова, у вријеме када је она зачета као Друштво српске словесности. "Знајући да 'што је чему подобно и бива', Његош је писао подобно и сагласно времену у којем је живио, али је његово дјело надживјело његово вријеме и до нас је стигло као жива и немјерљива вриједност у којој и овај вијек и будући вијекови, ако их буде, има шта да тражи и из чега да учи", нагласио је предсједник САНУ. Бећковић је у пјеснички надахнутој бјеседи под насловом "Служба пустињаку цетињском" рекао да се САНУ клања Његошу као "небоземном стубу не само Академије, него и српске словесности, свијести и савјести". Он је цитирао предсједнике Српске краљевске академије Јована Цвијића да "нема никога другога у српској књижевности који би био тако потпун представник најдубљега осећајнога и мисленога у нашем народу као Његош" и Слободана Јовановића да "у цијелој нашој књижевности постоји само један горостас, а то је Његош". "Трагичан јунак косовске мисли себе је поистовјетио и обукао онако како је замишљао непредатог косовског витеза. Он је креатор капе и раскошне ношње коју прије њега није носио нико. Послије њега, та ношња је постала народна", рекао је Бећковић. Његош је стварао и дивним ријечима опјевао "тај народ који више не зна ни шта ће с њим ни шта би без њега", позивао је "на борбу непрестану" и пјевао - "нека буде што бити не може", а такве борбе нема без непоколебљиве вјере и наде, поручио је Бећковић. Он је подсјетио да се ријеч луча микрокозма прије Његоша није чула, "а да је човјек луча микрокозма, мала васиона или васиона у малом, први пут је његовом руком записано на раскошном нарјечју његовог родног и убогог краја". Академик Кољевић је у бесједи под насловом "О Његошевом надахнућу 'бесудном земљом'" подсјетио на низ конкретних случајева са којима се Његош суочавао као владар у једном тешком и смутном историјском периоду (30-их и 40-их година 19. вијека). "Многи од тих личних доживљаја у 'бесудним' временима били су стваралачки изазови за Његоша у 'Горском вијенцу' и, нарочито, у 'Лажном цару Шћепану Малом'", оцијенио је он, анализирајући та дјела и цитирајући стихове из њих који данас звуче као народне пословице. Академик Вуксановић бесједио је о "Његошева два вијека мука, на оба свијета". Уз детаљан животопис - од колијевке у Његушима до маузолеја на Ловћену, указао је на неколико премјештања његових земних остатака између Цетиња и Ловћена. Његош је за живота себи подигао малу капелу на ловћенском врху Црквина, али његова жеља није поштована, из различитих разлога. Власти су у другој половини 20. вијека, рекао је Вуксановић, скратиле врх планине, "довукле мештровићевски маузолеј", озидале окамењено гумно и поставиле тешку камену фигуру уморног и остарјелог човјека, "све што није био Његош". "У тмуши, у карамуклој осами, на два вијека од дана када је стигао међу своје, када су његови Црногорци постали још више Црногорци од оних који су прије 40-ак година умјесто цркве дигли 'проклету гомилу' без крста, најумнији српски пјесник исту муку мучи као некад док је горио за Лесендром и за Црквином". "Заокружена су Његошева два вијека мука, на оба свијета. А као да је тек почело свеколико ружење, скрајњивање и књижевно укопавање", закључио је Вуксановић.