Милаковић: Европски вртлог
Милаковић је нагласио да приступ Републици Српској одражава поједностављену перцепцију сложене уставне и политичке стварности постдејтонске БиХ, при чему се занемарују унутрашње надлежности, конститутивност народа и дејтонска равноправност ентитета.
- Захтјеви према Србији - од признања једнострано проглашене независности Косова до усклађивања са санкцијама Русији - постављају се без јасне визије и дугорочних гаранција - навео је Милаковић у ауторском тексту за Срну.
РАСКОРАК У ЕУ ИЗМЕЂУ АМБИЦИЈА И СТВАРНИХ КАПАЦИТЕТА
Милаковић је истакао да у времену у којем се безбједносни аспект поново намеће као кључна политичка категорија, начин размишљања који усмјерава опредјељења и поступке ЕУ не указује на правилно поимање глобалних процеса.
- Штавише, наратив о стратешкој и геополитичкој аутономији открива дубок раскорак амбиција и стварних капацитета. На то упућује и ограничени домет иницијатива као што су Стална структурисана сарадња у области одбране /ПЕСЦО/ и Европски одбрамбени фонд /ЕДФ/. Показатељи унутрашњег слабљења додатно освјетљују тај раскорак - навео је Милаковић.
Он је додао да је индустријска производња Њемачке, као кључне економске силе Уније, у посљедњој деценији доживјела двоцифрен пад, те да, уз то, ЕУ у сопственим пројекцијама превиђа да демографска ерозија, технолошка зависност и политичка расцјепканост суштински поткопавају саме темеље било какве кредибилне одбрамбене архитектуре.
- Осим тога, новонастали безбједносни контекст поставља и питање одрживости европских демократских институција. Услови дуготрајне нестабилности и стање кризе погодују извршним властима, сужавају јавни дискурс и подстичу технократске и безбједносне приступе који измичу демократској контроли. У том свјетлу поставља се и хипотетичко питање: да ли Европа данас уопште има јасну представу о оправданости и стратегијској логичности пута којим иде или се креће у смјеру који је посљедица вишедеценијске зависности и инерције, а не осмишљеног избора? Одговор на ово питање, нажалост, није охрабрујући - нагласио је Милаковић.
Према његовим ријечима, савремена ЕУ стоји усред вртлога промјена које директно утичу на њену способност за одбрану и пројекцију моћи.
ДА ЛИ ЕУ ИМА ПОТЕНЦИЈАЛ ЗА ДЈЕЛОВАЊЕ У САВРЕМЕНОМ СВИЈЕТУ?
- Пројекат који је некада декларативно симболизовао обећање трајног мира и стабилности данас се суочава са суштинским питањем – да ли уопште има потенцијал за дјеловање у савременом свијету. Пад индустријске производње, недоступност и/или висока цијена енергената, те губитак радно способног становништва директно подривају одбрамбени капацитет, а у ширем смислу и стратегијску издржљивост Уније као субјекта у геополитичким односима - сматра Милаковић.
Истовремено, додао је он, енергетска зависност од спољних извора, убрзана актуелним геополитичким процесима, представља не само економски, већ и безбједносни изазов.
- Без ријешеног питања извора енергије, одрживост било какве одбрамбене стратегије остаје упитна. Геополитичка оријентација Уније, примарно обиљежена интензивним дистанцирањем од Русије и наглашеним идеолошким приступом, утиче не само на спољну политику, већ и на унутрашње наративе. Санкције Русији, уведене од 2022. године, допринијеле су значајном порасту цијена енергената широм ЕУ, што је додатно оптеретило привреде држава чланица и ослабило њихову енергетску стабилност - напоменуо је Милаковић.
Европа, нагласио је он, све мање дјелује у духу реалполитике и равнотеже интереса, а све више клизи ка идеолошким позицијама које не прате реалне могућности нити јединство саме Уније.
- Иако се безбједносна зависност од САД и НАТО-а наставља, нове околности од унутрашњих подјела до глобалне конкуренције - захтијевају суштинско преиспитивање: да ли је стратешка аутономија реална опција или ће Европа остати везана за спољне гаранције у свијету који све мање трпи пасивне актере - сматра Милаковић.
СВЕ НЕДОСТИЖНИЈИ КОНСЕНЗУС У ЕУ
Према његовим ријечима, унутар саме Уније консензус постаје све недостижнији - суштинске разлике у ставовима чланица око кључних питања, попут Украјине, односа са САД, миграција и безбједности, додатно компликују доношење заједничке стратегије.
- Илустративан примјер је подијељеност око војне помоћи Украјини, гдје се ставови Мађарске и Пољске суштински разликују - навео је Милаковић.
Осим традиционално утицајних земаља, попут Њемачке и Француске, унутрашњи политички ритам ЕУ, додао је Милаковић, све више диктирају балтичке државе и Варшава чији приступ, обиљежен историјским страховима, појачава размимоилажење у ставовима и удаљава Унију од заједничке визије.
- Такав смјер дјеловања све више поприма карактеристике политичке патологије унутар ЕУ, јер не постоји једнака спремност свих чланица да иду путем радикализације односа, што додатно отежава формулисање кохерентне стратегије и подрива саме основе европске кохезије - истакао је истраживач у ЦДПИ.
ДУБОКЕ ПУКОТИНЕ У ОДНОСИМА ВАШИНГТОНА И БРИСЕЛА
Милаковић је навео да је амерички фактор унутар овог безбједносног вртлога и даље пресудан и неизоставан, иако будућност његовог присуства остаје упитна.
- Док актуелна администрација у Вашингтону све јасније упућује сигнале о потреби окончања украјинског конфликта путем дипломатских механизама, поједине европске државе нарочито већ споменуте балтичке настављају да подстичу продужетак сукоба у Украјини - нагласио је он.
Милаковић је додао да овако изражена супростављена стајалишта и противрјечности додатно компликују трансатлантске односе и откривају дубоке пукотине у вриједносној и стратешкој равни.
- Истовремено, нове економске тарифе које САД уводе према ЕУ оснажују осјећај структурне зависности и потврђују перцепцију Европе као простора између декларативне солидарности и фактичке економске подређености - нагласио је Милаковић.
НЕДОСЉЕДНОСТ ЕУ ПРЕМА ПЕКИНГУ
Милаковић је истакао да однос са Кином глобалним актером који све интензивније утиче на економију и безбједносну динамику - додатно усложњава безбједносни вртлог у којем се налази Европа.
- За Европу, Кина је истовремено суштински индустријски партнер и геополитички изазов, нарочито у свјетлу америчке стратегије ограничавања кинеског утицаја - навео је Милаковић.
Према његовим ријечима, недосљедност у ставовима чланица ЕУ према Пекингу додатно компромитује могућност креирања заједничке спољне и безбједносне политике.
- Док један дио континента жели да очува стабилне трговинске односе, други прихвата реторику конфронтације која долази из Вашингтона. Та нејасноћа не само да умањује европску способност за геополитички маневар, већ оставља ЕУ без јасне стратегије у потенцијалним конфликтним сценаријима, који би могли укључити азијско-пацифички регион или ланце снабдијевања - навео је Милаковић.
Питање Кине, додао је он, тиме се прелама у питање саме одбрамбене оријентације Европе у све нестабилнијем глобалном окружењу.
МИГРАЦИЈЕ - ПРИМАРНИ ИЗАЗОВ
- Док се институције ЕУ баве питањима глобалне пројекције, унутар самих друштава најконкретнији и најосјетљивији изазов је питање миграција, која није више само хуманитарно или идентитетско питање већ све чешће представља примарни изазов за стратешку и безбједносну стабилност европских друштава - навео је Милаковић.
Посебно осјетљив аспект, додао је он, представља све израженија демографска диспропорција између домаћег становништва и мигрантске популације у развијенијим чланицама ЕУ.
- Док се домаће становништво већине чланица суочава са хроничним падом наталитета и старењем, мигрантске заједнице биљеже стабилан раст - што ствара све израженију демографску неравнотежу. Та демографска неравнотежа директно утиче на кадровску основу одбрамбених структура - не само у квантитативном већ и у културном, интегративном и безбједносном смислу - нагласио је Милаковић.
Према његовим ријечима, непрестани прилив миграната, подстакнут сукобима, додатно оптерећује институције и безбједносне службе држава чланица.
- Умјесто одговорне стратегије, расте социјална фрагментација, политички радикализам, те се ствара подлога за екстремизам, укључујући и појаву паралелних структура унутар урбаних центара. Миграције, које су доживљаване као шанса за обнову радне снаге, данас се већ могу посматрати као безбједносна пријетња и дестабилизујући фактор у контексту унутрашње одбране. Томе свједоче терористички напади посљедњих година широм Западне Европе, који су потекли из мигрантских заједница - истакао је Милаковић.
Осим квантитативних разлика у наталитету, каже он, појављују се и квалитативне промјене у структури становништва, што у неким земљама доводи до фактичке трансформације друштвене и културне композиције.
- У појединим великим европским метрополама примјетни су трендови по којима мигрантско становништво чини значајан удио међу млађим генерацијама, док се у исто вријеме у неким урбаним срединама биљежи релативно смањење учешћа локалног становништва. Та постепена, али изражена трансформација друштвене структуре, која се одиграва без шире јавне дебате, подстиче осјећај несигурности и отвара простор за политичку радикализацију – управо зато што институције одбијају да се баве темама које већина становништва осјећа као егзистенцијално значајне - навео је Милаковић.
КО ЋЕ ЧИНИТИ ЉУДСКУ ОСНОВУ ЕВРОПСКЕ ОДБРАНЕ?
Милаковић је истакао да све учесталије позивање на милитаризацију ЕУ отвара кључну дилему - ко ће чинити људску основу европске одбране?
- Недостатак заинтересованости младих генерација за војну службу у Њемачкој и Француској указује на системски проблем. Старење становништва, пад наталитета и вриједносни обрасци који не подстичу свијест о одбрамбеној одговорности додатно сужавају већ ослабљену кадровску основу европске одбране - нагласио је Милаковић.
У овом контексту, додао је он, не треба губити из вида и да већина чланица ЕУ припада и НАТО-у, што подразумијева обавезе из чланова три, пет и осам Вашингтонског уговора, а посљедњи члан наглашава да се европске одбрамбене иницијативе морају примарно развијати у складу са постојећим обавезама према НАТО-у што ограничава пуни аутономни развој све док САД активно учествују у савезу.
- У том свјетлу, актуелни процес милитаризације мора се сагледавати и као одговор на све интензивније захтјеве који долазе из Сједињених Држава, попут иницијатива за повећање одбрамбених издатака на пет одсто БДП-а - истакао је Милаковић.
Остаје, додао је он, међутим, нејасно како ће се тај захтјев ускладити с европским концептом стратешке аутономије, и то на финансијски одржив начин.
- Истовремено се занемарују кључне препреке од ограничених производних капацитета до технолошке и сировинске зависности - које озбиљно ограничавају амбицију самосталне одбрамбене изградње. Управо тај раскорак између политичких амбиција и стварних капацитета јасно указује на парадокс милитаризације без стратешке и индустријске основе - нагласио је истраживач у ЦДПИ.
СРБИЈА И СРПСКА - ИЗМЕЂУ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА И ОТПОРА ГЛОБАЛНИМ СТРУКТУРНИМ ПРОМЈЕНАМА
Милаковић је навео да Балкан најјасније осликава безбједносне и политичке противрјечности европске стратегије – простор сучељавања различитих приступа и интереса.
Он је истакао да Србија и Република Српска остају у амбивалентном положају између европских интеграција и отпора глобалним структурним промјенама.
- Док Унија показује све мање унутрашњег самопоуздања, од сусједа истовремено захтијева безрезервну лојалност често у форми притиска, а не равноправног дијалога. Захтјеви према Србији - од признања једнострано проглашене независности Косова до усклађивања са санкцијама Русији - постављају се без јасне визије и дугорочних гаранција. Таква политика више одражава образац политичког условљавања него покушај изградње одрживог партнерства и често представља матрицу која прати Србију од 1990-их.
Насупрот томе, приступ Републици Српској одражава поједностављену перцепцију сложене уставне и политичке стварности постдејтонске БиХ, при чему се занемарују унутрашње надлежности, конститутивност народа и дејтонска равноправност ентитета - нагласио је Милаковић.
Он сматра да је у оба случаја присутан наставак западне политике, која на српски фактор гледа кроз призму ограничавања и притиска, умјесто уважавања специфичног контекста и политичке равноправности.
- Такав однос према српском фактору, који се одржава у континуитету, више указује на утисак пријетње него на спремност за конструктиван дијалог. Он свједочи о трајној резерви и одсуству повјерења, што онемогућава уважавање легитимних интереса и подрива принцип равноправности који би требало да буде темељ европског приступа региону - навео је Милаковић.
Према његовим ријечима, Балкан тако не представља само геополитичку периферију Европе већ постаје простор у којем се најдиректније пројектују њене унутрашње дилеме, однос према суверенитету, различитости и демократском плурализму.
БЕЗБЈЕДНОСНЕ ИНИЦИЈАТИВЕ - НА ЈЕДНОЈ СТРАНИ ХРВАТСКА, АЛБАНИЈА И ТЗВ. КОСОВО, А НА ДРУГОЈ СРБИЈА И МАЂАРСКА
Паралелно, истакао је Милаковић, на безбједносном плану јављају се двије супротстављене тенденције: на једној страни иницијативе Хрватске, Албаније и тзв. Косова које, уз подршку САД и НАТО-а, граде заједнички безбједносни простор, а на другој страни стратешко зближавање Србије и Мађарске, које се заснива на идеји очувања неутралности и стабилности упркос све већем геополитичком притиску.
- Међутим, важно је напоменути да се обје осе, упркос међусобним разликама, ослањају на постојећу безбједносну инфраструктуру НАТО-а што указује на то да и регионални потези уважавају већ успостављене безбједносне структуре. Умјесто да обликује кохерентну регионалну политику, Унија допушта да се формирају паралелне логике дјеловања унутар оквира који остаје доминантно западноцентричан и контролисан извана - навео је Милаковић.
ЕВРОПСКЕ ЗАБЛУДЕ
Милаковић је истакао да се у овом вртлогу, гдје се економски интереси, демографски изазови, геополитичке амбиције и безбједносне празнине узајамно преплићу и условљавају, поставља кључно питање: да ли Европа располаже способношћу да објективно процијени и у складу с тим поступа у односу на своју стратешку релевантност у свијету који се радикално мијења?
- Умјесто трезвене процјене реалности, Унија се све више повлачи у симболички простор старих наратива. Вођена сопственим заблудама о значају и капацитетима, ЕУ новим иницијативама о војном јачању не само да продубљује унутрашње противрјечности већ и подстиче радикализацију прилика, како унутар сопствених граница тако и у ширем европском и међународном окружењу - нагласио је Милаковић.
Удаљавајући се од изворних начела, каже он, постепено прераста у инструмент политичког притиска, при чему посљедице таквог дјеловања све више угрожавају и сопствене темеље и основне претпоставке међународне стабилности.
- Иако декларативно стреми самосталности, њени поступци све више одражавају дубоко укоријењене илузије о значају који је историјски еродирао - навео је Милаковић.
Он је подсјетио да је филозоф Антонио Грамши истицао да политичка зрелост почиње тамо гдје се укрштају "песимизам интелекта и оптимизам воље"- способност да се стварност сагледа без илузија, али и са вољом да се, упркос томе, дјелује.
- Савремена Европа, међутим, показује дефицит и у спознаји и у вољи, остављајући утисак да вртлог у којем се налази није препознат као криза већ прихваћен као нова нормалност. Управо та нормализација историјског сљепила могла би се показати као њена најскупља стратешка заблуда. Највећа опасност, како је давно примијећено, није у томе што не знамо већ у томе што сматрамо да знамо. Европа, која више вјерује у сопствену слику о себи неголи у објективну стварност, ризикује да историјску улогу коју је имала замијени илузијом која постаје неодржива и да за то плати високу цијену - навео је Милаковић у ауторском тексту који је објављен и на сајту https://cdpirs.org/evropski-vrtlog-cdpirs-eu-milakovic/.