Како је катастрофа у Јабланици убрзала ерозију (не)моћи политичког Сарајева?
Колумну преносимо у цијелости:
Изостанак превенције, изостанак адекватне реакције и на крају потпуна немоћ приликом санације, три су кључна корака која су довела до суштинског губитка легитимитета и повјерења грађана Федерације БиХ у институције од локалних, кантоналних, ентитетских, институција на нивоу БиХ, једном рјечју институција којима руководи политичко Сарајево.
Ланац одговорности не само да је заказао, већ је доказо да алке у њему не да нису повезане већ да не функционишу ни појединачно.
Најмање што се могло учинити након серије пропуста било је преузимање одговорности, то нико није учинио. Живот је наставио да тече даље, људи погођени овом катастрофом остали су незаштићени и препуштени сами себи без повјерења у систем.
На крају проблем који је на скоро пет мјесци зауставио читаву ФБиХ, y свим сегментима, ријешен је путем стране донације, у виду финансирања и изградње сто метара пруге коју власти ФБиХ нису могле самостално поправити. Исто тако, један од највећих пораза који је проузроковала ова ситуација је изостанак адекватне реакције друштва, медија и академске заједнице ФБиХ.
Зашто?
Зато што се сви поменути заједно годинама уназад баве гурањем својих суштинских проблема под "федерални тепих".
Годинама уназад, медији и публика у ФБиХ држе позорност на Републици Српској. Нема ту ништа спорно, осим тога што је тај медијски наратив креиран тако да је Република Српска главни кривац за све унутрашње проблеме ФБиХ, кривац којег треба елиминисати. Резултат тога је довођење у стање потпуне заблуде људи који конзумирају садржаје таквих медија.
Примјер из Јабланице показао је сву неспособност политика које су БиХ извеле из дејтонских оквира. Нажалост те политке се манифестују на разним мјестима и у различитим облицима и генеришу константну друштвену и политичку кризу.
Један од примјера је министарство вањских послова БиХ које својим дјеловањем не одражава усаглашену вољу два ентитета и три конститутивна народа, већ интересе једног народа и пола једног ентитета. То је најбољи примјер губитка повјерења народа у институције, што је у коначници резултат антиуставног дјеловања.
Све горепоменуто произилази из непризнавања дејтонске чињенице да БиХ чине два ентитета и три конститутивна народа, од стране оних који представљају политичко Сарајево.
Из таквог политичког Сарајева , поред константног уплитања у унутрашње ствари Републике Српске, може се чути кованица "мањи ентитет", што опет доводи до непотребног анимозитета.
Да, Република Српска је у територијалном смислу можда мања за један поценат, али је зато показала на примјеру својих институција да је за сто процената цјеловитија и организованија од ФБиХ. Такве антидејтонске политике нису постигле очекивани резултат. Република Српска није мања, мањи је суверенитет антидејтонске БиХ, суштински и формални од оног који Република Српска спроводи и суштински и формално, држећи се "Дејтона".
Оно што су успјеле такве политике јесте да ФБиХ подијеле на два дијела, од којих један дио бира два члана предсједништва БиХ, а други ни једног. Ово је један од наојочитијих у низу пријмера немогућности остваривања загарантованих уставних права, у овом случају једног конститутивног народа.
На крају, сви који рационално посматрају стање у БиХ јасно виде до чега је довело одступање од Дејтонског споразума.