Амерички научници оживјели врсту вука која је изумрла прије више од 10 хиљада година (ВИДЕО)
Њихов циљ није само оживљавање прошлости, већ и будућност угрожених животиња.
Генетика више није наука будућности, сада је средство за повратак у далеку прошлост. Предатор који је некада владао сјеверном Америком, добија прилику за нови живот захваљујући ДНК инжењерингу и знању научника из компаније "Колосал". Њихова главна научница, Бет Шапиро, објашњава како изгледа овај процес.
- Дакле, деекстинкција за нас значи рекреирање ових фенотипа. Сиви вук је најближи живи рођак ове врсте вука. Генетски су веома слични, 99,5 одсто слични. И фенотипски, њихова морфологија је такође слична, само што су ови вукови много већи, мишићавији и имају свјетлију боју крзна и друге ствари које можемо видјети из фосила. И тако смо циљали на ДНК секвенце које вјерујемо да доводе до тих особина. Затим смо едитовали ћелије сивих вукова како би садржале те ДНК варијанте, онда смо клонирали те ћелије и створили наше вукове - истакла је главна научница у компанији "Колосал" Бет Шапиро.
Неки научници упозоравају да реконструкција изгледа и понашања изумрле врсте не значи и њено поновно оживљавање. Генетичар Винсет Линч подсјећа да не можемо са сигурношћу знати шта тачно покушавамо да рекреирамо.
- Деекстинкција нечега би значила враћање те еволуцијске линије у постојање, што би изазвало празнину тамо гдје је та врста постојала, празнину када она није пстојала, и сада када та врста поново постоји. Оно што су они урадили је кориштење генетског инжењеринга да сиви вук споља личи на бијелог вука, или бар на оно што мислимо да је личило на тог вука из прошлости, јер ни ми баш нисмо сигурни како је изгледао - наводи професор на Универзитету у Буфалу Винсент Линч.
Тим из компаније "Колосал" тврди да технологија није само прецизна, већ и етички промишљена. Процес не укључује стварање ембриона у лабораторији, већ пажљиво манипулисање ћелијама које већ постоје.
- Када узмете јајну ћелију која је зрела и спремна да буде оплођена, али још увијек није оплођена. То је слично томе када жена иде на вантјелесну оплодњу, само што ми јајне ћелије не узмемо па оплодимо у лабораторији. Умјесто тога, узимамо те зреле јајне ћелије и вадимо генетски материјал који би дошао од мајке. А затим стављамо у цијелу ћелију која садржи генетски материјал мајке и оца - додаје Шапиро.
Када се научна теорија претвори у стварно, живо младунче, брига о њему постаје једнако важна као и стварање. Ту улогу преузео је Мет Џејмс, главни стручњак за бригу о животињама. Његова прича није само о генетици, већ и о инстинктима, навикама и учењу живота.
- Погледали смо шта радимо са сивим вуковима. Појачали смо калоријске вриједности формуле и почели да их стављамо на замјену за млијеко за младунчад, формулу, а затим су већ за осам седмица почели да се одвикавају и једу чврсту храну. Тако да су добијали све, од мљевеног меса попут говедине, јелена и меса коња. Могу да жваћу и месо и кости - наводи главни стручњак за бригу о животињама у компанији "Колосал" Мет Џејмс.
"И онда, када се развијају, почну да показују инстинкте за лов и шуњање. Оно што вјероватно никада неће научити је како убити огромну животињу, нпр. великог јелена. Ови вукови неће имати прилику за учење таквих ствари."
Три младунчета, три генетски модификована вука, сада трче, спавају и завијају на тајној локацији у САД-у. Не зна се да ли ће заиста бити исти као вукови из прошлости, али научници вјерују да би оваква технологија могла помоћи и у спасавању данашњих угрожених врста. Између науке и природе, између прошлости и будућности, рађа се нова шанса, не само за вукове, него и за нас да боље разумијемо свијет који нисмо стигли да упознамо.