Годишњица битке на Кошарама - херојска одбрана отаџбине
Припадници терористичке ОВК су уз помоћ НАТО авијације и албанске војске намјеравали да заузму караулу Кошаре, а потом направе коридор за копнену инвазију из правца Албаније.
Био је Велики петак, уочи Ускрса 1999. године, 17. дан НАТО агресије на Србију односно СРЈ када је у рејону карауле Кошаре услиједио жесток напад са територије Албаније.
Напад је покренут у три правца према врху Расе Кошарес, ка караули Кошаре и према врху Маје Главе.
Циљ је био да се пресијецањем комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, омогући копнена инвазија и овладавање простором Косова и Метохије.
Битка је трајала 67 дана, све до потписивања Кумановског споразума и повлачења Војске Југославије са Косова и Метохије, односно 10. јуна 1999. године.
Упркос огромним напорима ОВК и њихових западних покровитеља, и заузимању локација од стране терориста, Војска Југославије успјела да стабилизује фронт на другој линији одбране и спријечи даље напредовање, односно копнену инвазију на СРЈ.
Највећи број српских снага на Кошарама чинили су војници на редовном одслужењу војног рока просјечне доби од 19 до 20 година, а борили су се и Срби добровољци из иностранства, те козаци.
Насупрот снагама Војске Југославије на простору Албаније налазило се готово 12.000 војника НАТО, од чега 5.000 Американаца, са најмање 30 тенкова и 26 борбених хеликоптера Апач.
Током два мјесеца борби погинуо је 21 официр и подофицир, 50 војника на одслужењу војног рока, 13 активних војника и 24 добровољца, док је укупно рањено 256 бораца.
Иако не постоје прецизни подаци о губицима непријатеља, процјењује се да су вишеструко већи.
У нападу на Кошаре учествовале су и Оружане снаге Албаније које су артиљеријском ватром пружале подршку терористима на терену, као и летјелице Сјеверноатлантске алијансе које су константно извиђале и бомбардовале положаје Војске Југославије и вршиле корекцију артиљеријске ватре.
Захваљујући филму "Ратне приче са Кошара" и другим документарним филмовима, свједочењима учесника битке, нарочито покојног генерала и команданта 549. моторизоване бригаде Божидара Делића, сачувано је сјећање на све борце који су дали животе за одбрану земље и тиме спријечили копнену инвазију на СРЈ.