Јован Дучић - поета и дипломата
Дучић је завршио учитељску школу у Сомбору и био учитељ у српским школама на подручју данашње БиХ, послије чега је студирао права у Женеви и Паризу, гдје је дипломирао.
Од 1912. до 1941. године, Дучић је био дипломата Краљевина Србије и Југославије и амбасадор у великим европским градовима.
Дучић је, заједно са писцима Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, у Мостару покренуо књижевни лист "Зора".
Већ првом пјесничком збирком "Пјесме" 1901. године Дучић се представио као надахнут лиричар обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти.
У Другом свјетском рату, он је међу првим јавно указао на злочиначку природу усташке НДХ и на геноцид над Србима.
Послијератна комунистичка књижевна критика проказала је Дучића као "четнички опредијељеног".
Пошто је Шпанија признала усташку НДХ, прекинувши дипломатске односе са Југославијом, у јуну 1941. године Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон, одакле је у августу исте године отишао у америчку савезну државу Индијану, у град Гери, код рођака Михајла.
Од тада до смрти он је водио организацију у Илиноису, чији је оснивач научник Михајло Пупин, а која је представљала српску дијаспору у Америци.
Осим пјесама, Дучић је писао прозу, путописе, есеје и студије.
Дучић је умро 1943. године у САД и његове кости су почивале у Индијани до 22. октобра 2000. године, када су пренесене у Требиње.
Дучићеви земни остаци тада су положени у гробно мјесто у новоизграђеној цркви Херцеговачка Грачаница, на брду Црквина, изнад Требиња, чиме је испуњена посљедња пјесникова жеља.