Перишић: Ко је прави узрочник највеће кризе у БиХ од Дејтона до данас?
Његов текст преносимо у цијелости:
Српска се од 27. фебруара налази у једном националном процесу: враћање надлежности или капитулација. Разумијевање тог процеса и учешће у њему је пред политичком елитом и свим грађанима Српске. Враћање надлежности или капитулација Српске је одговор на питање – куда и како даље?
Највиши орган власти Народна скупштина Српске је одговорила на то питање управо 27. фебруара када је коначно кренула у враћање надлежности које су јој отимане послије Дејтона.
Процес враћања надлежности подразумијева да српска политичка елита уради двије ствари: 1) правилно схвати узроке због чега је Српска кренула у отпор, и 2) недвосмислено и одлучно спроведе враћање надлежности, без страха.
Наиме, свједоци смо да многи политичари неправилно наводе узроке највеће кризе у БиХ од 1995. године, наводећи да је узрок, ни мање ни више него Кристијан Шмит. Не само да се таквим схватањем, о томе шта се дешава у БиХ, Шмиту даје на значају, него се сасвим неаргументовано Шмиту приписују неке велике способности и огромне моћи да он такав, сам самцат, ствара највећу кризу од Дејтона до данас. При томе се, без размишљања, маскира прави узрок удара на Српску.
Евидентно је да је Кристијан Шмит наметнуо неке законе и укинуо законе Српске и тиме покренуо читав један удар на уставни и политички шмитовских удара на Дејтонски споразум и Устав БиХ и уставни положај Републике Српске било безброј, и, при томе, ни у једном том удару није било Кристијана Шмита. У томе су учествовали, мање или више, сви високи представници. Дакле, сви они, без обзира што су били легални, нелегално су вршили ударе на уставни поредак у БиХ и Српској, па је Кристијан Шмит само то наставио у низу који је од раније дефинисан. Разлика је само у томе што је он још и самозванац како га спољна политика Русије одређује.
Е, сад, питамо се, ако Шмит није узрок овог удара, већ је само извршилац, шта је узрок, а додаћемо још и – ко је узрок највеће кризе у БиХ од Дејтона до данас?
Узрок и узрочник кризе је Запад и његова намјера да измјени Дејтонски споразум ради нестанка Српске. Због тога су сви легални високи представници радили исто ово што и нелегални Кристијан Шмит. Никаква разлика.
Цијела Српска треба да јасно и гласно каже – узрок удара на Српску је геополитика Запада. Наравно, Запад данас и Запад до јесенас, није један те исти Запад. Појава Трампа и његова сасвим другачија идеологија, па чак и другачији његови први геополитички кораци, су главног узрочника кризе преселили у Европску унију.
Уколико узрок и узрочника кризе будемо погрешно именовали, и уколико будемо избјегавали да кажемо да је то Запад, а данас да је то ЕУ, плашим се да у самом старту Српска неће водити успјешан отпор. Зашто? Зато што је политика способност разликовања пријатеља од непријатеља.
Наиме, ЕУ је свим својим политикама не само наметала своје моделе развоја, и тиме укидала суверенитет својим чланицама и кандидатима за чланство, него је сурово спроводила давно зацртану британску геополитику: Србима се не смије дозволити јединствена српска држава и Срби се морају држати на што мањем простору (без излаза на море – без Црне Горе, без могућности да буду централни народ на Балкану, а то значи без Космета, а Српска да нестане топљењем у БиХ). Према томе, ЕУ је непријатељ Српској. ЕУ је прави узрочник удара на Српску, а Шмит је небитан. Они који мисле да ће одласком Шмита из Сарајева, или промјеном његовог понашања да се промијени и геополитика ЕУ према Српској су наивни.
У политици је нужно да се разумију структуре, то јест политике, а дјеловања актера, политичара су само посљедица. Шмит је посљедица, а не узрок.
Зашто све ово наводимо? Управо зато јер провејавају разне изјаве да се са ЕУ може све договорити, ако она утиче на Шмита, или ако се постигне некакав "компромис" са њим – јер, наводно, он је узрочник свега. Када би појединци били узрок криза, онда би и компромиси били могући, али до првог сљедећег удара или кризе. И, оно што је веома важно: свима је познато да Република Српска уопште не признаје Шмита од када се он појавио у Сарајеву, не признају га ни Русија и Кина, па би сваки наводни компромис са њиме био аутоудар Српске, и то у моменту када је Запад најслабији.
Друго што смо навели у овом тексту јесте недвосмислена потреба за одлучношћу свих актера у Српској у враћању надлежности.
Република Српска има намјеру и одлучност да врати свој уставно-политички капацитет који јој по Дејтонском споразуму (анекс 4), припада. Дакле, враћање надлежности, изгласавање три закона у Народној скупштини 27. фебруара, резултат су одлуке Републике Српске. Питамо се – шта значи донијети политичку одлуку?
Е, овдје смо на терену праве политике, а то је питање суверености и суверена. Ко је суверен? Суверен је онај који је способан да донесе одлуку у ванредној ситуацији. Српска је у таквој ситуацији. Сваки покушај да се постигне споразум са узрочником кризе (ЕУ) смањује одлучност свих актера у Српској (о опозицији не размишљамо, безнадежан су случај). Опет, ко је суверен? Суверени су Народна скупштина Српске и предсједник Републике Српске. Према томе, не смијемо да дозволимо да се одустане или преиспита одлука јер би то значило не само да је у питању неполитичко понашање, него и негирање сопствене политичке позиције.
Овај текст је само једна напомена о политици, али изгледа да је преко потребна. Политика није дјечија игра, да можемо како хоћемо. Аристотел и Платон су политику одредили као најузвишенију дјелатност јер тиче се свих, а не само појединаца, што је опет особина свих других дјелатности. Због тога, ако је политичка одлука донета, изнесимо је сви заједно.