Калужа: БиХ на великој шаховској табли
Колумну преносимо у цијелости:
Он тврди да је Евроазија геополитичка осовина свијета те да контрола над њом доноси глобалну доминацију. Кључна премиса књиге јесте да се моћ САД мора одржавати кроз пажљиво вођење геополитике и спречавање појаве било каквог конкурента који би могао угрозити америчке интересе.
Бжежински истиче да је Балкан дио ширег простора који назива "Балкански евроазијски лук" (Eurasian Balkans), који обухвата не само југоисточну Европу већ и Кавказ, Централну Азију и дијелове Блиског истока. Он тај регион види као изразито нестабилан, пун етничких и вјерских сукоба, али истовремено и геополитички кључан због богатих природних ресурса и стратешког положаја. Упозорава да ће глобалне силе, посебно САД, Русија и Кина, а ја бих се усудио рећи чак и Европа, настојати да утичу на догађаје у овом подручју како би очувале или прошириле своју моћ. У том контексту, Босна и Херцеговина се може посматрати као специфичан случај међународне контроле која је успостављена под изговором стабилизације, али која у стварности служи за одржавање спољног утицаја над овом стратешки важном регијом.
Геополитички пион
Босна и Херцеговина се може сагледати кроз тезу Бжежинског о "принудној стабилности" - стању у којем међународни фактори управљају кризним подручјем како би спријечили ескалацију сукоба, али не дозвољавају потпуну сувереност. Присуство међународних институција, попут Канцеларије високог представника (ОХР) као и војних снага ЕУ, указује на чињеницу да је БиХ још под спољном управом, што одговара његовом виђењу да су одређене регије превише стратешки значајне да би им се дозволила потпуна аутономија.
ОХР, као институција са значајним овлашћењима, представља продужену руку западних сила које осигуравају да БиХ остане под одређеним нивоом међународне контроле. Ова контрола, оправдана потребом за стабилношћу, истовремено ограничава политичку сувереност земље и одржава је у статусу "геополитичког протектората". Бжежински истиче да овакви аранжмани омогућавају велесилама да осигурају стабилност без директне окупације, али и да задрже одлучујући утицај на политичка дешавања.
Губитак фокуса
Од почетка сукоба у Украјини 2022. године међународна политичка пажња се преусмјерила са Балкана на исток Европе. Приоритет западних сила постало је обезбјеђивање војне подршке Кијеву уз тзв. сузбијање руског утицаја, док су регије попут западног Балкана, укључујући БиХ, остале у сјени ових дешавања. Геополитички протекционизам који је раније био доминантан у БиХ почео је слабити, јер су ресурси и пажња преусмјерени на сукоб много већих размјера.
Међутим, иако се међународна пажња смањила, контролни механизми над Босном и Херцеговином нису нестали. Умјесто директне дипломатске или економске интервенције, западне силе су наставиле да одржавају политички утицај посредством нелегитимног високог представника, који је наметнут мимо међународних правила и без сагласности Савјета безбједности УН. Тиме се показује да, иако се геополитички протекционизам повлачи у неким аспектима, присила и политичка манипулација и даље остају кључни алати међународне заједнице у управљању Босном и Херцеговином.
Поређење са Суданом
Један од најјаснијих примјера како дуготрајна међународна контрола може довести до дезинтеграције државе јесте Судан. Судан је деценијама био под утицајем великих сила, са сталним спољним притисцима и покушајима управљања његовим унутрашњим процесима. Међународне силе су интервенисале политички и економски, наметале санкције и успостављале моделе управљања који су, умјесто стабилизације, додатно продубљивали унутрашње подјеле.
Овај процес кулминирао је 2011. године, када је под међународним притисцима Судан подијељен, а Јужни Судан постао независна држава. Међутим, умјесто стабилности, уз поновно уплитање међународне заједнице, подјела је довела до новог низа сукоба, политичког хаоса и економске пропасти. Судан је остао у стању унутрашњих борби, док је Јужни Судан брзо утонуо у грађански рат. Ово је, поред Ирака, Либије, Авганистана, Сирије, примјер једног од сценарија који показује како међународна контрола, када се води без јасне стратегије изласка и када се користи као средство политичке доминације, може довести до распада државе.
Дезинтеграција
Искуство дуготрајног међународног управљања показује да оно не води јачању државе, већ управо супротно, њеној постепеној дезинтеграцији. Босна и Херцеговина, која се већ скоро три деценије налази под спољним протекторатом, све је ближа том исходу. Од првобитне замисли творца Дејтонског мировног споразума да се контролисано функционална и стабилна држава може остварити и кроз овлашћења високог представника, догодило се супротно, он је продубио политичке подјеле и спријечио природни развој технократских институција.
Најјаснији показатељ тог процеса јесте јачање Републике Српске као засебног политичког, економског и институционалног ентитета унутар БиХ. Дугогодишња централизовано оријентисана настојања међународне заједнице, која су за циљ имала успостављање "јединствене" Босне и Херцеговине, довела су до супротног ефекта - Републике Српске, која све више дјелује као самостална политичка јединица са јасним унутрашњим суверенитетом и изграђеном међународном политичком подршком. Институционално оснаживање уз недавно одбацивање одлука нелегитимног високог представника као и судских пресуда које су продуковане и инсистиране од појединих дипломата, показали су да Република Српска не види своју будућност у систему међународне доминације који се огледа у наметнутим рјешењима и политичким притисцима.
Примјер Судана и других земаља показује да дуготрајно међународно туторство не може одржати вјештачки обликоване политичке творевине. Када спољне силе престану одржавати систем који нема унутрашњу кохезију, долази до природног раздвајања политичких ентитета који суштински већ функционишу независно. У том смислу, пут Републике Српске ка све већој аутономији постаје неизбјежан исход дугогодишње политике међународне заједнице, која није успјела реализовати своју визију функционалне Босне и Херцеговине.
У новонасталим околностима БиХ представља класичан примјер геополитичког експеримента који није дао жељене резултате. Међународна заједница се труди да одржава привид стабилности, али реалност показује да се држава де факто налази у стању перманентне политичке парализе. Временом, природни закони политичке еволуције одредиће Републику Српску, која има јасно изграђене државотворне институције и економску одрживост да све више преузима одговорност за своју будућност. Уколико не дође до редефинисања унутрашњих односа без учешћа страног фактора, изгледно је да ће унапријед условљени процеси довести до њене потпуне политичке, економске и институционалне самосталности.