Тадић: Ко се боји мира још?
Колумну коју је портал Бањалука.нет објавио, преносимо у цијелости:
Не постоји теоретичар науке о рату или студија мира који неће потврдити да је то тако, јер раздвајање страна, тј. разграничење, прво је што се чини ради онемогућавања сукоба. Овај пут раздвајање страна нису учинили плави шљемови или европски посматрачи обучени у бијело. Раздвајање је направио народ на челу са политичким руководством Републике Српске.Све у складу са Дејтонским мировним споразумом. И то је нови квалитет!
Показано је да се и у БиХ сукоби могу држати под контролом без странаца. Тиме се дефинитивно потврдила као исправна и тешка историјска одлука да је рјешење за БиХ јасна територијализација по националоном принципу која било коју страну одвраћа од бесмисленог саможртвујућег срљања у сукоб путем јуришања на туђе.
Но непријатељи мира и Дејтонског мировног споразума нису пропустили прилику да чачкајући на тему Дистрикт Брчко још једном покажу да су одавно успоставили неуралгичне тачке које под њиховим притиском могу постати жариште сукоба.
Ипак, тиме су само показали да чињеница да странци у Брчком, као мултиетничкој заједници у којој се не може спровести акција “граница постоји“, могу произвести сукоб, заправо доказује да је за трајан мир у БиХ увијек било и остало једно рјешење – јасна територијализација по националном принципу.
"Мој је живот Швицарска"
Скоро па савршен план за БиХ, по коме смо требали живјети "као да смо у Швајцарској", од почетка није био ништа више од совјетско-орвеловске дистопије у којој је функција високог представника глумила великог брата. Странци су процијенили да нема бољег модела за хибридну постсоцијалистичку државу, чије се утемељење још од Аустро-угарске покушава наћи на лажној историји.
Апсурд је наступио када се у вријеме “успаваног“ високог представника Валентина Инцка показало да БиХ боље функционише без великог брата. Током те деценије доживјели смо чак и то да два највећа традиционално супростављена политичка блока из Републике Српске сложно сарађују у заједничким органима и раде за европску будућност БиХ, а након што су се из ситностраначких интереса разишли, доживјели смо чак и то да у заједничким органима БиХ буде успостављена заједничка платформа странака окупљених око програма Европске народне партије из сва три народа и оба ентитета, што је био прави такав изузетак у односу на све претходне и накнадне “склапајуће“ већине које су стајале из Савјета министара.
Но, дистопија не би била то што јесте када не би постојала само због служења великом брату, а не обичним људима. Тако се и тај краткотрајни период завршио Инцковим кошмарним буђењем и окидачем за нове сукобе у виду ОХР интервенције на Кривични закон БиХ ради које се иде у затвор због расправа о ратним злочинима.
Накнадни долазак К. Шмита, учињен мимо воље Савјета безбједности УН, само је употпунио слику дистопије и БиХ је сада ту гдје јесте – у највећој кризи о рата до данас. Кризи у којој ми покушавамо објаснити Шмиту да је БиХ наша, а не његова, а он настоји да нам докаже да је његова, а не наша.
Врли трули мир и трули врли мир
Од почетка узнемирени због тога што воља народа није таква да се гласови разбацују на десетине малих странака којима би онда странци успјешно манипулисали, него је углавном сконцетрисана на три до четири највеће странке које тиме, у правилу, постају и легитимне националне предводнице, странци су од краја рата до данас чинили све да уз националне конфликте развију и снажне социјалне конфликте унутар сваке националне заједнице.
Тобож са коначном жељом да се на бази таквог социјалног раслојавања међусобно препознају и удруже сродне класе из све три националне заједнице, па да онда друштво добије нове платформе са кохезију. Апсурд је био то што је, а молим вас да се и сами сјетите тога, све кренуло од узора који то није смио бити, а који гласи – “па, ако криминалци сарађују без обзира на то које су нације или вјере, зашто не би и други“.
Из тако ужасног првобитног узора ништа добро није могло настати. Убрзо се показало да се заправо ради о највулгарнијем изразу политике завади па владај. Створена је слика о двије друштвене класе.
Првој којој су протекли рат и закључени мир донијели друштвену неправду, јер је принуђена да се сналази у циљу пуког егзистенцијалног опстанка, умјесто да јој буде осигурана друштвена стабилност која јој даје сигуран посао, приходе, дом, образовање, здравствену и другу заштиту и другој којој су протекли рат и закључени мир неправедно и неосновано донијели лични бољитак, значајну имовину, новац, утицај сваке врсте.
Првима је остало да хвале “врли трули мир“ и да говоре “само да се не зарати“, а други су оптужени за “трули врли мир“, јер су означени као одговорни за то што друштвене промјене које је мир требао донијети нису валоризоване успостављањем очекиваних друштвених вриједности и равнотеже интереса.
Стварајући такву слику социјалних односа странци су занемарили да ми не можемо заборавити ко је заиста одговоран за пројекат такве друштвене неправде.
Ко је креирао законе о приватизацији у Републици Српској, Федерацији БиХ и Оквирни закон о приватизацији предузећа и банака у БиХ? Наравно, учинио је то ОХР.
Ко је креирао правосудни систем који деценијама криминалцима у политици и изван политике омогућава да раде шта хоће? Наравно, учинио је то ОХР.
Ко је креирао изборни систем због кога деценијама нису могуће квалитетне промјене политичког представљања воље народа? Наравно, учинио је то ОХР.
Ко је креирао образовни систем који је омогућио проходност незнању, куповине диплома и учио људе да како да се сналазе, а не како да раде свој посао? Наравно, учинио је то ОХР.
Ко је креирао медијски ситем у БиХ који свакодневно подрива мир и ствара мржњу? Наравно, учинио је то ОХР.
Ко је је тај ко након што нас је оставио без правде, образовања, истине, демократског избора, квалитетног привредног система, стабилних запослења и много тога другог, сада хоће да стави шапу и на нашу имовину која би преживјелим ентитетима требала омогућити какву-такву економску базу да барем некада кренемо напријед? Наравно, чини то ОХР.
Има ли одговорности домаћих? Наравно да има. Неки због интереса, неки у незнању, неки под пријетњом санкцијама&хеллип; Но, да ли би било свега тога без ОХР-а? Наравно да не би! Дакле, учинио је то ОХР!
Зар онда странци мисле да ми дејтонском миру можемо и смијемо тражити ману и мијењати га за нови сукоб који би служио само томе да се вратимо на почетак свих ових процеса и да ову патњу изнова проживљавамо? Зар све то опет само ради тога да би се најважније земље чланице тзв. Савјета за имплементацију мира ослободиле утицаја Савјета безбједности УН у БиХ и себе етаблирале умјесто њега? Не можемо и не смијемо. За БиХ постоји само један пут. Пут напријед. Пут у будућност без ОХР-а.
Република Српска не руши, него поправља
Непријатељи Дејтонског мировног споразума одавно Републици Српској подмећу тезу да она је она та која руши БиХ. Уз то, а приликом расправа о неуставно пренесеним надлежностима, увијек се подмеће и теза да је неко из Републике Српске некада прихватио оно што је наметнуто од стране ОХР-а или гласао за нешто што нема у Дејтонском мировном споразуму, па да је то сада завршена прича.
Истовремено, најчешће из истих уста, кружи теза да напад на предсједника Републике Српске М. Додика није напад на Републику Српске, јер “Додик није Република Српска“.
Слажем се да нити један појединац није Република Српска сам по себи. Али шта онда јесте Република Српска? Одговор је јасан – Република Српска је оно што је њен Устав рекао да јесте, а Устав БиХ потврдио.
Но, ајде онда да поставимо једно логично контрапитање – да ли су Република Српска били они који су у Парламентарној скупштини БиХ без сагласности институција Републике Српске гласали за усвајање закона које је ОХР наметнуо? Одговор је јасан – ни они нису били Република Српска!
Да ли су онда ти закони донесени на уставан начин и уз пристанак Републике Српске? Па јасно је да нису! Зашто онда једни те исти људи изговарају да Додик (или било који други политичар) није Република Српска, али истворемено за законе за које су мимо одлука институција Републике Српске гласали неки политичари из Републике Српске кажу да су то закони на које је пристала Република Српска, иако нити једна од институција Републике Српске никада на највећу вечину њих није пристала? Е из одговора на то питање открива се потпуно лицемјерје странаца и оних који им помажу.
Потпуно је јасно да Република Српске ништа не руши. Баш свакоме. Поготово не руши БиХ. Република Српска поправља БиХ према дејтонском нацрту који су договорили и потписали сви станари ове политичке грађевине.
А поправљање се врши на више радилишта – уклања се бесправна градња (ОХР пакет), ојачавају темељи (принципи Женева-Њујорк) и унутрашњи потпорни зидови (конститутивност народа и равноправност ентитета), прочишћавају се запушене инсталације (Уставни суд БиХ), сређује се кров (поштовање Савјета безбједности УН) и прави се фасада (изглед БиХ као суверене земље, а не као протектората). Свако је добродошао да помогне.
Срби поштују Русију, али је Шмит једини стаљиниста
Латинска изрека каже Vim vi repellere licet (допуштено је силу одбити силом), али, додао бих, боље је имати трајније рјешење од свакодневног насиља. Због тога је свакоме добронамјерном јасно да се из БиХ мора уклонити ОХР.
Монструозна би замисао била да ОХР остане у БиХ и да и даље наша стварност и даље буде оптерећена бесмисленим сукобима са ОХР-ом. У том смислу улога К. Шмита додатно је тежа због његове нелегалности и нелигитимности. Идеја да било ко у БиХ њему мора оправдати сваки свој поступак, односно кривично одговарати уколико не послуша то што Шмит каже, заиста је најригиднија стаљинистичка тековина.
Што је најгоре, та идеја је из форме пријетње прерасла у форму судске одлуке против демократски изабраног предсједника Републике Српске М. Додика, неправоснажно осуђеног због тога што је супротно Шмитовој вољи поштовао уставе Републике Српске и БиХ!
Овдје долазимо до закључка који ће на исти начин потврдити сваки будући историчар који се било за годину или за сто година буде бавио дејтонском БиХ – ОХР је најригиднији облик стаљинистичког недемократског модела. Са том чињеницом суочиће се, прије или касније, и нова америчка администрација, али и постојећа европска администрација.
Сумњати да они нису свјесни те чињенице било би исто као када би неко помислио да је генерални секретар НАТО М. Руте толико наиван и неинформисан да повјерује недавном писму које је добио од удружења “Генерали БиХ“, а у коме му то удружење, чији су чланови, између осталих, пресуђени и осумњичени ратни залочинци и/или они којима су ирански инструктори командовали у протеклом рату, поручује да су они поштоваоци евроатланских вриједности?!
Републици Српској, као заступници политике поштовања Дејтонског мировног споразума, неке ствари иду на руку, а неке нажалост не. Тако, иако никакве везе немамо са сукобом Русије и Украјине, мора се признати да су се они снажно негативно рефлектовали на Дејтонски мировни споразум.
Сплетом околности на које Република Српска никако није могла утицати, испало је да Дејтонски мировни споразум у Савјету безбједности УН највише подржавају Русија, Кина и више несталних чланица Савјета, а које су се због сукоба Русије и Украјине нашле на супротним странама у односу на САД, Француску, Велику Британију и одређен број других несталних чланица Савјета.
Шта ми имамо с тим? За Бога милога баш ништа. Да ли је поштено да због њихових односа у зони која је хиљадама километара далеко од нас овдје буде угрожен мир и људски животи? Па баш није поштено. Због тога је крајње моинструозан захтјев који понављају стаљиниста Шмит, Е. Конаковић и слични њима, да се Додик, Срби и Република Српска морају наћи на мети “запада“ због тога што поштују Русију.
Република Српска, са Додиком или без њега, увијек ће поштовати све потписнике, свједоке и гаранте Дејтонског мировног споразума, јер то је претпоставка за очување мира од кога корист једнако имају и дјеца у Бањој Луци и дјеца у Сарајеву. Заиста би било вријеме да и Конаковић и слични њему то схвате, јер у том случају нити једно од те дјеце не би својим родитељима постављало питање “да ли ће бити рата“.
"Хеј Хрвати још сте живи"
Био сам заробљеник у Хрватској и Херцег-Босни. Сваком паметном јасно је да све што ћу у овом поглављу даље написати није никаква наклоност према Хрватима у односу на било кога другога, него сушто трагање за трајним миром једног педесетогодишњака који је довољно тога преживио да би знао гдје живи и шта нас у оваквим односима извјесно чека.
Шмит је од доласка у БиХ стварао слику о Републици Српској као малој Русији и Федерацији БиХ као малој Турској.
Прећуткивао је то у политичком Сарајеву, али је зато у Западном Мостару врло јасно давао до знања да Хрвате види као једини евроатлански народ у БиХ. Тиме је, а искључиво с бизарним и себичним циљем да по сваку цијену своју власт утврди у политичком Сарајеву и прошири на Бањалуку, креирао слику да је сукоб Срба и Бошњака неминован и неопходан као предуслов за рјешавање хрватског питања у БиХ.
У којој мјери је у том смислу заплео политичке прилике у БиХ најбоље говори то да је преко Хрвата утицао на Републику Српску ради доношења одлуке крњег Уставног суда БиХ У-27/22, а са Бошњацима радио на доношењу пресуд против М. Додика.
И у једном и у другом случају је сукобљавао Србе и Бошњаке ради сопствене позиције, а лагао Хрвате да ће од свега тога имати нешто добро (у првом случају увјеравао их у корист од његових амандмана на Устав Федерације БиХ, а у другом случају увјеравао их да треба затворити Додика како би Тројка стекла славу у политичком Сарајеву и тиме ауторитет да без веће сопствене штете прогура измјене Изборног закона БиХ у корист Хрвата).
Поново, по ко зна који пут, показало се да је ланац снажан колико и његова најслабија карика, а Хрвати у БиХ већ дуго заиста јесу најслабија карика. Но, ко прихвата Дејтонски мировни споразум, а ја га прихватам, мора се помирити с тим да је то наша најслабија карика и да је морамо ојачати како се непријатељи Дејтонског мировног споразума не би могли ослонити на њу.
Сходно тој идеји, како год ствари да се окрену или обрну, закључак је јасан – не треба писати само нови Устав Републике Српске, него треба писати четири нова устава.
Трајном миру у БиХ потребна су три истовјетна устава ентитета (један за Републику Српску и по један за два нова ентитета која би настала на територији садашње Федерације БиХ), те четврти Устав БиХ који би задржао садашње уређење БиХ, али и констатовао престанак постојања Федерације БиХ и имао нове одредбе прилагођене постојању нових ентитета.
Четири устава за европско-дејтонску БиХ, као наставак успјешног мировног модела дејтонске БиХ који отклања све номиналне сегрегације, промовише европске вриједности, али истовремено спроводи принцип територијализације по националном принципу као доказан предуслов трајног мира.
Да свака конститутивна карика у нашем ланцу буде једнако јака, а да је уређење ипак такво да било коју појединачну карику нико не може угрозити, било да се против ње удруже друге двије карике или да се једна од њих или обје удруже са неким ко не припада нашем ланцу.
О томе треба разговарати и преговарати, а све остале теме постаће неважне када се то договори. Да ли је заиста тако размислите сами. Замислите да имамо овакве тензије између Срба и политичког Сарајева, а да граница не постоји. Да ли би овдје већ био рат?
Или, замислите да овакве тензије постоје између Бошњака и Хрвата у Федерацији БиХ гдје јасна граница баш и не постоји. Да ли би избио рат? Сигуран сам да ће вас одговор забринути. Зато је за мир добро да ГРАНИЦЕ ПОСТОЈЕ.