Од открића Панчићеве оморике 150 година (ВИДЕО)
"Живи фосили" у градском станишту. На простору бањалучког кампуса посађене су четири саднице Панчићеве оморике, ријетке и угрожене врсте чија је еволутивна старост процијењена на више од десет милиона година. Професор Милан Матаруга проучава је већ 20 година. Под његовим вођством стручњаци Шумарског факултета први у свијету прикупили су сјеме Панчићеве оморике на њеном природном станишту и формирали плантажу.
- Ми смо подигли плантажу, за коју бих рекао да се родила. Сада је морамо његовати. Наредне три године су пресудне да се сачувају саднице, евентуелно нека замијени - рекао је Милан Матаруга, професор Шумарског факултета, Универзитета у Бањалуци.
Сјеча ове врсте забрањена је још 1934. године и сматрало се да ће, елиминисањем човјековог утицаја на њено, иначе сурово и углавном планинско станиште, бити обезбијеђен њен даљњи вијек. Данас се, признају стручњаци, овој биљној врсти мора помоћи јер је због све израженијих климатских промјена и пожара, пред нестанком.
- Диљем свијета у ботаничким баштама се налазе различити таксоми оморике која има врло широку примјену у хортикултури. Врло је погодна за примјену у хортикултури, осим прелијепог изгледа, пирамидалан витак изглед, врло је отпорна на аерозагађења и друге типове загађења - навео је Војислав Дукић, декан Шумарског факултета, Универзитета у Бањалуци.
И зато је, кажу, неправедно запостављена приликом бирања садница за градске средине. У Бањалуци ће ускоро бити пописане све јединке у оквиру истраживања за мастер рад. Све ово су кораци којима се Панчићевој оморики покушава дати на значају. Био је то и један од разлога који је Влада Српске имала у виду проглашавајући је врстом од републичког значаја.
- Сада кажемо да је било каква употреба ове врсте, отуђивање сјемена са њеног природног станишта, у будућности ће се сматрати кривичним дјелом - рекла је Јасна Милешевић, Републички завод за заштиту природног насљеђа Републике Срске.
Панчићева оморика један од најљепших четинара у Европи, откривена је 1875. године у мјесту Заовине на Тари. Име је добила по чувеном љекару и ботаничару Јосифу Панчићу. Ово откриће је прије вијек и по наш регион ставило на карту значајних ботаничких регија. Станиште јој је регистровано на свега 26 локалитета у Српској, углавном у кањону Дрине, и у једном дијелу Србије.