Стевандић: Размотрити одржавање међународне конференције о БиХ
Колумну преносимо у цијелости:
Молим да се ово схвати као обраћање свима. Обраћам се домаћим паметним и лудим главама, амбасадорима, великим и малим силама, обраћам се и Богу.
У ФБиХ се атмосфера мржње и линча, према изабраним представницима из Републике Српске, доводи до крајњих граница и граничи са ратном пропагандом. Народ у оба ентитета, у таквој атмосфери, тешко је умирити немуштим изјавама. Слобода кретања се спутава страхом и могућим нападима на политичаре или грађане једног народа на већинској територији другог. Власт и опозиција у ФБиХ су се ујединили по том питању док дио опозиције у Српској, који у рушењу легалних представника свога народа, види шансу за властите амбиције и само даје алиби настајању екстремистичке политике у ФБиХ.
Нелегални високи представник, на репу успорене инерције међународног протекционизма и тортуре бившег америчког амбасадора, протекле суштински ратно хушкачке администрације САД у БиХ, средњовјековним наметањем закона без одлуке парламента, је лаконски пустио ратног духа из боце. Рат је постао тема, страх, али за неке и опција. Томе су се, на жалост, многи обрадовали не марећи за право, правду, етику и принципе и не видећи опасност за животе. Мржња је прокључала, а отровна пара те температуре шири се медијима, политичарима, институцијама, као и међу народом у БиХ.
Нико паметан не вјерује да ће Република Српска потписати капитулацију, предати своју имовину и испоручити свога предсједника, као што нико не сумња да ће Бошњачки естаблишмент гурати до краја покушавајући увлачити међународну заједницу, која је такође на рубу сукоба ради геополитичких промјена у односима Русије, САД, Кине и ЕУ. Такође, не треба сумњати да ће хрватски представници играти све игре и на крају рећи "тако је, ми смо то одувијек заступали" и то наплатити у свим варијантама.
Али прије тог крај, а за који не знамо колико ће и за кога бити трагичан, треба да се запитамо треба ли народима у БиХ још један рат да би схватили да су ратови бесмислени?
Не знам постоји ли поред растућег страха међу народима и свијест о томе. Надам се да има, али се, у исто вријеме, бојим да је нема.
Ни тзв. међународни фактор ту свијест не показује, а није га страх, јер смо ми још увијек за њих далеко, ипак негдје друго.
Кристијан Шмит, уз то што је нелегалан, умјесто координације је отворено заузео страну што је ударање у добош и подршка ратним трубама. Велике европске земље, у инерцији замора у БиХ политици на маргинама својих политика и интереса, не укључују сензоре, а ни аналитику за стање у БиХ. На БиХ се можда буду доказивале, али то нашим народима тешко да ће бити од користи.
Упркос мултиетничкој причи, објективно у БиХ је данас све, углавном, моноетничко. И територије и свадбе и матуре и свијест. То је реалност. Представници свих народа у заједничким институцијама то не могу маскирати нити поправити, већ суштински то продубљују, а и радикализују, и све се своди шта је фактички, шта је чије. Бошњачке власти, а ни опозиција, занесени са неколико канцеларија (ОХР, Тужилаштво и Уставни суд) и њихових печата, не разумију да је држава народ, а не канцеларије. У Српској смо на легализацију тога терора одговорили одбрамбеним законима, јер једино закон спречава терор.
Али ратни дух из боце убрзава ширење и савјесни људи, који су на жалост већином паралисани, што страхом, што комодитетом, морају да спријече почетак сукоба. Ево ја о томе јавно говорим, на вријеме. Да ли је још увијек на вријеме?
Мржња је прешла рубикон. Мржња према Додику, а често и Вучићу је еквивалентна подршци и резултатима избора српског народа и она је жалостан алиби који покушава да то сведе на лично. Наравно, ни ми у Српској нисмо анђели по том питању, нити су то Хрвати.
Због тога је неопходно размотрити одржавање међународне конференције о БиХ, на којој би, уз учешће свих домаћих политичких фактора, кључну улогу преузели и међународни актери, укључујући нову администрацију Сједињених Америчких Држава, која показује разумијевање за реално стање на терену и која је посвећена смиривању и окончавању сукоба који дестабилизују регије. Ова конференција била би прилика да се кроз директан дијалог свих страна покуша спријечити даља ескалација и пронађе рјешење које ће осигурати дугорочну стабилност.
Ово није пука дипломатска иницијатива, већ хитан апел за превенцију сукоба. Одржавање овакве конференције био би први корак у смиривању тензија и враћању повјерења између народа у БиХ, као и у реафирмацији Дејтонског споразума, али на начин који неће водити доминацији једне стране над другима, већ стабилном и одрживом политичком уређењу.
Питање остаје – да ли је још увијек могуће спријечити ескалацију сукоба? Увијек је боље одржати конференцију прије него што сукоб избије, него након што је штета већ начињена.