Додик: Шмитов напад на став - повратак на гране прошлости
- Ова интервенција, представљена као акт очувања уставног поретка, у својој суштини одражава дубоко неразумијевање природе демократског процеса и права на изражавање става. Шмитова одлука није само правно проблематична, већ и етички спорна, јер удара на саму срж људске слободе - право на мишљење, право на став. Република Српска је створена у Дејтонском процесу, а то није високи представник, а поготово Шмит који није чак ни то. Као страна у Дејтонском споразуму наше базично право је да имамо став о свим питањима - наводи се у ауторском тексту Додика, за Глас Српске, који преносимо у цјелости:
Закључци НСРС јесу облик политичког става, начин на који представници једног народа артикулишу ставове и мишљења о кључним питањима Дејтонског споразума. То што Шмит није препознао ову разлику, није само забрињавајуће, већ и понижавајуће. Да ли је икада у модерној Европи виђена ситуација у којој се забрањује став уговорне стране?
Демократија на стакленим ногама
Демократија почива на слободи изражавања, размjени мишљења и аргументованом дијалогу. Када један актер, био он домаћи или међународни, одлучи да забрани мишљење он тиме крши основне принципе на којима је засновано модерно друштво. Закључци НСРС су, чак и према најоштријим критичарима, политички ставови и процjене - стране уговорнице Дејтонског споразума.
Шмитова брљотина шаље опасну поруку: у Босни и Херцеговини, мишљења која нису у складу са пожељним политичким наративима могу бити забрањена. Ово је преседан који не само да дестабилизује политичку сцену, већ и поткопава саму идеју суверенитета и демократије. Иронично, оваква политика подсjећа на историјске покушаје германских сила да на овим просторима наметну сопствене моделе управљања и вриједности. Као што историја свjeдочи, ти покушаји нису успjели - и неће успjети ни сада. Шмит овим поступцима не само да поткопава суверенитет, већ озбиљно угрожава шансе за изградњу дугорочног повjерења између различитих народа у Босни и Херцеговини.
Шмит против логике и права
Како објаснити чињеницу да је Кристијан Шмит одлучио да интервенише на овакав начин? Закључци НСРС, колико год некоме били политички неприхватљиви, су ставови стране уговорнице Дејтонског споразума. Они не уводе санкције, нити намећу одлуке. Они су ставови. Забрана мишљења није само политички неодржива - она је логички апсурдна. Шмит је у својој интервенцији показао да не разумије суштину политичке комуникације, али и основне постулате људске слободе.
Још је већи апсурд што Европска унија, која се дичи слободом мишљења и изражавања, ћути пред оваквим потезима. Ако ЕУ заиста почива на владавини права, процедурама, демократији и суверенитету, мора јасно ставити до знања да су адреса број један за њих демократски изабрани представници народа, а не нелегални и нелегитимни представници из иностранства који у кризи средњих година добијају ауторитарне склоности. Историја овог простора захтијева посебну пажњу и разумијевање, јер само уз поштовање локалних реалности могуће је градити одрживи мир и међусобно повјерење.
Повратак на гране прошлости
Забрана мишљења враћа људе "на грану" - у стање гдје су основне људске функције суспендоване. Република Српска је политичка и уставна реалност, страна уговорница, једнако кaо и ФБиХ, а њен народ није и никада неће бити народ другог реда. Шмитова одлука само продубљује осjећај неправде и отуђења међу народима Босне и Херцеговине.
Ако Кристијан Шмит вjерује да Република Српска нема право на став, шта то заправо говори о његовом виђењу народа који овдје живи? Да ли нас сматра неспособним за рационално размишљање, за изражавање мишљења, за доношење политичких ставова? Или нас, још горе, види као бића лишена те основне људске особине - мишљења?
Босна и Херцеговина заслужује институције које ће поштовати права и мишљења, а не оне које ће их третирати као људе другог реда. Одлука Шмита није само грешка - она је увреда за сваког ко себе сматра слободним и мислећим човјеком. Ако дозволимо да овакве одлуке прођу без одговора, питање није да ли ћемо изгубити слободу - већ да ли ће нас уопште сматрати људима.
Република Српска је у континуитету износила своје ставове о Дејтонском споразуму. Веома намјерно странци су искључивали и поништавали сваки договор између Републике Српске и ФБиХ, као страна Дејтонског уговора и процеса и инсталисали себе као надстрану, скрнавећи не само Дејтонски споразум него и рушећи међународно право, а посебно Бечку конвенцију о праву међународних уговора. А Дејтонски споразум је управо то, бар по ставу Европске комисије за демократију путем права (Венецијанске комисије) број 337/2005 од 10/11. јуна 2005. године.
Или ко то још узима озбиљно?
По тој "неозбиљној", "неуважавајућој", "никаквој" Венецијанској комисији Дејтонски споразум и сви његови Анекси се "морају сматрати" међународним уговором. Њихов карактер или тумачење се, стога, руководе међународним правом, а нарочито Бечком конвенцијом о праву међународних уговора.
Нити Шмит, нити Америка, нити Британија нису потписали Дејтонски споразум и стога нису стране уговорнице. Они су само узурпатори, кршитељи, насилници у свему ономе што је Дејтонски споразум.