Трифковић: Анатомија морала једног духовника
Колумну за Нови Стардард преносимо у цијелости:
Био сам згранут бахатим наступом и непристојним тоном о. Максима. Никада у животу нисам наишао на нешто слично од неког духовника СПЦ. Од цивила јесам, али само од припадника полусвијета од којих се такво понашање може очекивати. У тамници бејах, и дођосте к мени. (Мат. 25:36)
Ове ријечи моћни су подсјетник на наше позвање да посјећујемо затворенике и бринемо о њима. Тиме испуњавамо своју хришћанску дужност, испољавамо Христову љубав и учествујемо у Божјој мисији да донесе наду сужњима. На то нас подстиче и св. Павле у својој посланици Јеврејима: Сјећајте се сужања као да сте с њима оковани... Служећи њима служимо самом Христу.
Светли примјер такве службе у СПЦ пружа нам протојереј-ставрофор Војислав Билбија, бив. старјешина храма Св. Тројице у Ротердаму. Од краја прошлог до друге деценије овог вијека о. Војо је имао захтјевну али драгоцјену мисију у притворној једници хашког трибунала у Схевенингену.
У том затвору били су заточени многи познати Срби – Караџић, Младић, Крајишник, Станишић, Лукић – којима је судила квазиправна инквизиција позната под именом Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију са сједиштем у Хагу. Ту су они проводили многе године – пре суђења, током њега, а потом и током жалбеног поступка.
Све те године о. Војо је ревносно посећивао заточенике и уливао им наду у живот, вјеру у Бога, и исповједао их. Приљежно је радио на успостављању односа повјерења са управником, протестанским вјерником. Захваљујући томе дозвољено му је да један кутак затвора претвори у мисионарску парохију Светог архангела Михаила. "Долазим у затвор да помогнем нашим Србима да им буде лакше, да немају осјећај кривице и да их депресија не убије", говорио је о. Војо. "Указали су ми повјерење. Сваки од њих четрдесет је велика тајна за друге".
Један од те четрдесеторице био је др Миломир Стакић (1962.), предсједник општине Приједор за време рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. Он је био први оптуженик ухапшен по хашком налогу у Србији после преврата од 5. октобра 2000. Ухапшен је марта 2001. године на улици у Београду док се враћао са родитељског састанка. Такође је први оптуженик изручен суду у Хагу од стране нових власти у Србији.
Двојни аршини
Премда ниједан злочин није починио нити одобрио, премда су и неки приједорски Муслимани покушали да интервенишу у његову корист, правоснажно је осуђен на 40 година затвора - и то искључиво по принципу командне одговорности.
Његов случај представља изразити примјер – можда најдрастичнији од свих – двојних аршина и савршено арбитрарне "правде" хашке установе која је створена прије свега са циљем да се суди Србима као таквима и да се демонизује Република Српска.
На др Стакићу су се сломила кола јер је ратни командант полиције у Приједору Симо Дрљача убијен јула 1997, наводно јер је пружао отпор британским специјалцима приликом покушаја хапшења. Други на хашком списку за Приједор био је др Милан Ковачевић, замјеник шефа ратног Кризног штаба. Он је умро у хашком притвору од перфорације чира августа 1998. јер му сатима није била пружена љекарска помоћ.
Др Стакића упознао сам марта 2003. године у притворској јединици Трибунала у Схевенингену, након што ме је његов бранилац Џон Остојић ангажовао као стручног свједока за припрему елабората о политичкој позадини рата у Босни и Херцеговини. Он је правоснажно осуђен 2007. и потом пребачен у централни затвор у Ензисхајму, 20 км сјеверно од града Милуза у Алзасу, у Француској.
Од тада већ годинама редовно посјећујем Стакића; по повратку из САД у Европу 2013. свака три мјесеца, понекад и чешће.
Искрено ми је жао тог човјека, невино осуђеног, чија је породица скромног имовног стања па га жена и сада већ одрасла деца посећују тек двапут годишње (а понекад, као у време короне, само једном). Право је чудо да се он духом добро држи. Тек 2028. може да се нада слободи, када истекну двије трећине казне.
Док је на служби у парохији СПЦ Св. Архангела Михаила у Милузу био јеромонах Исаија, редовно је посећивао Стакића. Штавише, увијек би се побринуо да неко од парохијана сачекује чланове његове породице на аеродрому када долазе у посјету и пребаци их до хотела, као и да их у вријеме посјета вози од хотела до затвора и назад.
Од када је о. Исаију прије три године замијенио јеромонах Максим Илић (од 2023. године протосинђел), међутим, он ниједном није посјетио Стакића, нити је поднио молбу управи да му се посјете одобре. О. Максим штавише није испољио интересовање за ма какву помоћ његовој породици приликом посета, ма колико оне ријетке биле.
Непријатни сусрет
Социјална радница затвора у ЕнзисхајмуСтакићу је у вријеме одласка о. Исаије саопштила да ће и његовом насљеднику о. Максиму дозвола за посјете бити издата без проблема. Стандардном формулару само треба да приложи потврду Епархије да је он духовник СПЦ за то подручје. Она је потом у више наврата Стакићу изразила изненађење што о. Максим то није учинио.
Свештеник иначе има право да долази у посјету затворенику и радним даном, не само суботом и недјељом. Може штавише и да га посјети у његовој ћелији, а не само у просторијама за посјете. Примјена тог аранжмана са новим парохом у Милузу представљала би драгоцено побољшање квалитета Стакићевог затворског живота.
У недоумици зашто о. Максим не посјећује Стакића нити подноси молбу за посјете, још у љето 2022. године покушао сам у више наврата да ступим у контакт са њим преко броја телефона парохије, али без успјеха. Зато сам звао секретара Епархије, недуго пред долазак еп. Јустина у Париз. Објаснио сам му ситуацију; одговорио ми је да им је случај познат и да ће предузети мјере за добијање дозволе чим стигне владика.
Од када је о. Исаију прије три године замијенио јеромонах Максим Илић, он ниједном није посјетио Стакића
Пошто се ни потом мјесецима ништа није десило, у више наврата сам замолио свог пароха о. Мирослава Симијоновића, старешину Успењског храма у Цириху – знајући да је у вези са о. Максимом – да га подстакне да напокон поднесе захтјев управи затвора и започне посјете Стакићу. О. Мирослав ми је у три наврата саопштио да је то учинио, али (као што се видјело из одсуства резултата) ни он у том подухвату није имао успјеха.
У суботу 23. новембра рано ујутру кренуо сам аутом из Цириха за Алзас да посетим др Стакића. Посјета затвору била ми је заказана за 10 сати. Претходног дана био сам на литургији у Успењском храму, на празник св. Нектарија. Када сам о. Мирославу послије службе саопштио да сутрадан планирам посјету Стакићу, али да већ истог дана морам да се вратим у Цирих, он ми је узвратио да би било "веома добро" да ако могу продужим боравак и да то вече дођем у нашу цркву у Милузу.
Доћи ће владика Јустин, рекао ми је, а он (о. Мирослав) потрудиће се да се бар на кратко састанемо учетворо са о. Максимом и владиком и да напокон ријешимо питање посјета о. Максима затворенику.
Знајући о. Мирослава нисам имао сумње у његову добру намјеру и понадао сам се да ће проблем, који очигледно постоји, напокон бити ријешен. Оберучке сам прихватио приједлог. Одмах сам резервисао хотел у Милузу за суботу 23. новембра увече, иако сам (како рекох) претходно намјеравао да се већ истог дана вратим због низа обавеза.
До састанка на крају није дошло: о. Максим га је избјегао на начин недостојан пристојног човјека, а камоли духовника. Послије вечерње службе и предавања, о. Мирослав ми је око 18:30 рекао да нећемо имати планирани састанак у том тренутку, али да ће он о. Максима замолити да будем гост на вечери у оближњем хотелу, па ћемо током вечере имати прилике да разговарамо о посјетама др Стакићу.
Након што су гости ушли у ресторан, остао сам испред врата и чекао десетак минута у хотелској сали. Из ресторана је изашао о. Максим и без представљања (нисмо се никада срели) и без поздрава (чак ни "добро вече", ако већ не "помаже Бог") осорно ми саопштио да мјеста више нема и да можемо да идемо. Окренуо се без ријечи и (опет) без поздрава. Наравно, добро је знао разлог мог доласка, али ни речју га није поменуо.
Био сам згранут бахатим наступом и непристојним тоном тог човјека. Никада у животу (хвала Богу!) нисам наишао на нешто слично од неког духовника СПЦ. Од цивила јесам, али само од припадника полусвета од којих се такво понашање може очекивати.
Знам, наравно, да је о. Максим био упознат са разлогом мог доласка. Он је већ до тог тренутка био почео да шири неистине како би оправдао своје изневеравање пастирске дужности.
Ко је овлашћен?
Како ми је о. Мирослав рекао 30 мин. раније (после свог поменутог предавања), њему је о. Максим саопштио да он не може да добије дозволу за посете, јер је румунски свештеник у Милузу о. Емил (Емиле Танца) регистрован као једини православни духовник за затвор у Ензисхајму.
Два дана касније (25. новембра) звао сам о. Емила. Рекао ми је да он јесте овлашћени православни духовник за затвор у Ензисхајму, али је нагласио да преко њега и о. Максим може да добије дозволу за посете у истом својству – што је он о. Максиму већ био саопштио.
Ово је савршено логично. Да није тако, ни претходник о. Максима не би био могао да добије дозволу за посете у својству духовника. Интересантно је да о. Максим, у тражењу алибија за непосећивање др Стакића, није ни покушао да објасни како је могуће да његовом претходнику нису прављене никакве сметње при добијању дозволе за посете у својству духовника. Да ли се нешто изменило у прописима? Или је о. Исаија можда имао неку посебну протекцију код затворских власти, привилегован статус који је ускраћен његовом наследнику Максиму?
Моја одлука да изађем у јавност са овом немилом сагом није била лака.
Звао сам и затвор 26. новембра. Том приликом изричито ми је саопштено да нема ни говора о неккаквој немогућности да о. Максим добије дозволу за посете, напротив. Речено ми је да о. Максим може без проблема да добије стандардну дозволу за посете суботом и недељом као и сваки други грађанин – и то савршено независно било од о. Емила или од Епархије.
Поврх тога, међутим, он може да добије и одобрење за посјете у статусу духовника. По препоруци о. Емила он може да то одобрење добије врло брзо, а уз потврду Епархије о свом статусу као подручног свештеника СПЦ у року од пар седмица. Наравно, постоји и опција – вазда је постојала – да прво добије редовну дозволу за посјете викендом, а потом и духовничке привилегије за посјете радним даном и у ћелији кажњеника.
На крају неколико редака на личној ноти: Од рођења сам вјерно чедо СПЦ и вишедеценијски литургијски члан. Овај текст сам написао прије свега ради унапређења њене мисије и жеље да се стање поправи гдје је то потребно, а у Милузу јесте потребно.
Моја одлука да изађем у јавност са овом немилом сагом није била лака. Одмјеравајући опције дошао сам до закључка да пеглање проблема, али тако да се нико не осјети увријеђеним, проблем неће ријешити. Тако се проблеми не рјешавају. У Цркви, као и у Држави, недопустиво је да се реагује само када је проблем обнародован. Не смије да нам буде већи страх од јавности него од Бога.
Све до мучне сцене у хотелу 23. новембра 2024. године никада нисам срео о. Максима. Све до тада нисам имао никакав мотив да о њему ма шта кажем, мислим или напишем, добро или лоше. То што се према мени тада понео онако како јесте, небитно је.
Оцу Максиму од свег срца желим да овај текст разумије као братску критику.
И даље ми је, пишући ове редове, жеља да о. Максима подстакнем да напокон буде достојан свом завјету и својој дужности, зарад једног сужња на правди Бога осуђеног. Узор има у Христу, наравно, али и у добрим пастирима СПЦ који о затвореницима брину сходно науци Спаситељевој, о. Воји Билбији и свом претходнику о. Исаији.
Ако на такав подвиг није вољан или способан, нека се о. Максим барем мало штрецне кад год у литургији помене "паћенике и сужње". Нека сваки пут када те ријечи у служби изговори – и кад год проповеда о љубави и дужности према ближњем – нека макар молитвено помене сужња Миломира, када га је већ изневерио дјелима својим.
Оцу Максиму од свег срца желим да овај текст разумије као братску критику, без имало острашћености. Ако се једног дана покаје због изневеравања једног "паћеника и сужња" коме је ускратио помоћ и утјеху, ако будућим дјелима својим покаже да је бољи човјек и духовник него што је у овом случају показао, циљ овог текста биће испуњен.