Дежа ви у Стразбуру - О Босни и Херцеговини поново не одлучује Босна и Херцеговина
Текст преносимо у цијелости:
Венецијанска комисија својим мишљењем продужила је мандат судијама Уставног суда БиХ иако Устав БиХ изричито дефинише да мандат судија престаје након напуњених 70 година живота, Кристијан Шмит је својим нелегитимним вршењем функције високог представника бесправним одлукама измјенио Изборни закон, Кривични закон БиХ, ставио ван снаге Закон о непокретној имовини Републике Српске иако Устав БиХ дефинише законодавне органе на нивоу БиХ и на нивоу ентитета који су једини овлашћени да доносе и мијењају законе, док ОХР отворено води интернет кампању са плаћеним рекламама како имовина не припада ентитетима, покушавајући на тај начин да направи још једну правну ситуацију супротну одредбама Дејтонског споразума. Сада је на ред дошао и Европски суд за људска права који мимо овлашћења и циља због којег је основан, а то је заштита одредби Европске конвенције о људским правима, доноси пресуду занемарујући одредбе Устава БиХ, односно чланове 4. и 5. који дефинишу структуру и начин избора чланова Парламентарне скупштине БиХ (Дом народа и Представнички дом) и Предсједништва БиХ.
У предмету "Ковачевић" Славен Ковачевић, савјетник члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића, приговара на чињеницу да му је наводно ограничено право гласа због комбинације територијалних и етничких критеријума који се примјењују на Дом Народа Парламентарне скупштине БиХ као и на избор чланова Предсједништва БиХ, односно да је на изборима 2022. године његово гласачко право било ограничено на оне кандидате који се изјашњавају као Бошњаци и Хрвати и бирају се са територије Федерације Бих, док српског члана Предсједништва бирају грађани Републике Српске.
Иако је Европски суд донио пресуду којом се усваја апликација Ковачевића те је у току поступак по жалби, потребно је јавност упознати са чињеницом да за доношење те пресуде нису били испуњени прије свега формални услови, чиме је сам Европски суд за људска права прекршио своја правила и одредбе које јасно дефинишу када овај суд може поступати по поднесеној апликацији. Ковачевић је претходно подношењу апликације ЕСЉП имао обавезу превасходно искористити сва домаћа правна средства, односно уколико не успије са приговором пред домаћим органима, у том случају би били испуњени услови за обраћање апликанта суду у Стразбуру.
Апликант је имао првенствено могућност да у складу са одредбама Закона о забрани дискриминације покрене редован судски поступак, чиме би од почетка имао повољнији положај него пред ЕСЉП јер је сходно одредбама овог закона терет доказивања на актеру дискриминације, а не на жртви, те на тај начин обавезао БиХ да докаже како дискриминација није учињена.
Говорећи о термину жртву, постоји још једна процесна претпоставка која је требала бити претходно испуњена како би уопште и дошли до ове фазе, а то је чињеница да Европска конвенција као услов за обраћање суду захтјева од апликанта да докаже статус жртве у систему из којег долази. Овдје имамо случај лица за које је неупитно да се до сада изјашњавао као припадник једног од конститувних народа и врло успјешно конзумирао своје како активно, тако и пасивно бирачко право.
Уколико би се претпоставило да је апликант можда сматрао да заштиту свог права не може обезбиједити подношењем тужбе редовном суду, он је затим имао могућност да заштиту свог права остварује директно путем Уставног суда БиХ, сходно члану 18. став 2. Правила Уставног суда који допушта подношење апелације и када нема одлуке надлежног суда уколико се апелацијом указује на озбиљна кршења права и основних слобода које штити Устав или међународни документи који се примјењују у Босни и Херцеговини.
Битно је напоменути да је овај став, у свом издвојеном мишљењу, заузела и судија Габријела Кучко-Штадлмајер која је гласала против овакве пресуде.
Међутим, и да се занемаре наведени овакви кључни процедурални недостаци, што је свакако са становишта права, судске праксе и закона неприхватљиво, оно што треба да забрине правну али и грађанску јавност јесте заправо прекрајање уставног уређења БиХ које се тренутно одвија у Стразбуру.
У предметној пресуди Европски суд одређује каква овлашћења би требао да има један државни орган (Дом народа БиХ) умјесто да се креће у оквирима захтјева апликанта, те да се етнички и територијални принцип не може примјењивати када је ријеч избору чланова Предсједништва БиХ. Оваквим статовима поступајућег суда директно и неосновано се задире у уставни систем и поредак БиХ, те само функционисање институција на нивоу БиХ.
Иако би по надлежности која је дата ЕСЉП, а то је доношење одлука и пресуда у погледу поштовања и спровођења Европске конвенције за људска права, Суд требао да одлучује исључиво у домену повреде одредби наведене Конвенције, у предметној пресуди дао је себи за право да уређује, односно предлаже начин на који би једна држава требала да функционише.
На овај начин Суд директно крши Дејтонски споразум, односно Устав БиХ обзиром да се чланом 2. став 2. Устава БиХ прописује: "Права и слободе које одређује Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода и њени Протоколи примјењиваће се директно у Босни и Херцеговини. Те ће одредбе имати приоритет над свим другим законима."
Дакле, одредбе Европске конвенције ће имати приоритет над законима, али не императивно и над Уставом.
Када је ријеч о избору чланова Предсједништва БиХ, нелогично би и неоправдано било да се избор за српског члана Предсједништва омогући некоме чије је пребивалиште у Федерацији БиХ обзиром да је Република Српска, као један од два ентитета настао управо као ентитет Срба, односно ентитет који представља Србе у БиХ.
Наравно, та чињеница не умањује нити ограничава гласачка права других народа у РС да на изборима гласају за оног кандидата за којег мисле да ће на најбољи начин заступати интересе Републике Српске у БиХ обзиром да се српски члан Предсједништва бира са територије Републике Српске те да он има могућност да уложи вето на одређену одлуку Предсједништва и исту достави Народној скупштини РС на разматрање уколико сматра да је повријеђен витални интерес ентитета (члан 5. став 2. тачка д) Устава БиХ).
Тренутни члан Предсједништва БиХ Жељко Комшић, чији је савјетник управо апликант Ковачевић, јесте најбољи примјер злоупотребе одредби Устава БиХ од стране једног народа у ФБиХ, али и потврда зашто се ни под коју цијену не би смио укинути територијални и етнички критеријум када је ријеч о изборном систему у БиХ.
Политичко дјеловање и реторика Жељка Комшића, као хрватског члана Предсједништва БиХ, усмјерена је искључиво са циљем да се управо хрватски народ у ФБиХ деградира у сваком смислу, а да други, бошњачки народ, буде апсолутно доминантан. Нажалост, такве аспирације господина Комшића нису ограничене само према хрватском народу, већ је подједнако усмјерено како према српском народу тако и према самој Републици Српској. Обзиром да је Уставом БиХ дефинисана структура и начин избора чланова Парламентарне скупштине БиХ (Дом народа и Представнички дом) и Предсједништва БиХ, Суд је у својој одлуци прекорачио своја овлашћења и дао себи за право да преуређује и кроји уставни акт БиХ.
Такође, битно је напоменути да се оваквом пресудом не дозвољава примјена консенсуалне демократије у БиХ, која је дозвољена и функционише у другим европским државама, попут Кипра, Белгије или Њемачке.
Консензус демократија, или консензуализам, је примјена консензуалног одлучивања на процес законодавства у демократији те га карактерише структура доношења одлука која укључује и узима у обзир што је могуће шири спектар мишљења, за разлику од система у којима мањинска мишљења могу потенцијално да буду игнорисана од стране већине која добија гласове у већинским демократијама.
Потврђивањем пресуде може се произвести можда и највећа опасност за БиХ, а то је да се на перфидан и индиректан начин, под слоганом "стварање грађанске БиХ" формира унитарна изборна јединица, без подјела. Стварањем унитарне државе попут БиХ постигло би се све супротно демократији и оно што представља једна грађанска држава.
Бошњацима, којих према незваничном попису становништва има око 50%, омогућило би се да за сваку позицију изгласају свој представника, а који би се наравно за потребе заступљености свих народа изјашњавали као Срби, Хрвати или из реда осталих.
Да ли се ради о истој матрици која је примјењена и у поступку против предсједника Републике Српске, а то је да се идеје и циљеви који се легалним путем никада не би могли остварити, сада путем суда и судских пресуда остваре и имплементирају, а које воде најприје уклањању функционера Републике Српске, затим одузимању њене имовине а на крају и њеном потпуном онемогућавању да постоји онако како је дефинисано Дејтонским споразумом, вријеме ће показати.
Предмет "Ковачевић" стигао је до Француске, односно Европског суда за људска права у Стразубру, те би се управо са француском рјечју дежа ви могла описати и потврдити истина, а то је да се БиХ опет најмање или ништа не пита када је ријеч о њеној судбини.