Сви позвани на одговорност о бризи, очувању и заштити језика
Поводом Међународног дана писмености, који се данас обиљежава, она је истакла да је чување и његовање језика српског народа кроз свакодневну употребу заједнички задатак свих.
- Полазећи од тога да је српски језик и ћирилица културно добро које има посебан значај за историјски, духовни и културни развој српског народа, Република Српска је 2022. године донијела Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма, у којем су језик српског народа и ћириличко писмо дефинисани као нематеријално културно добро од изузетног значаја за Републику - рекла је Стојичићева.
Истакла је да је дефинисан начин друштвене бриге о заштити и очувању језика српског народа и ћириличког писма, те утврђен Савјет за стандардизацију језика српског народа и ћириличког писма.
Савјет је формиран у фебруару и у току су припреме за његов наредни састанак на којем ће бити разматран план активности за наредни период, односно смјернице за даље дјеловање и израду мјера у складу са усвојеним политикама у области заштите језика и писма.
- Поводом тога предвиђен је и сусрет са Савјетом за језик у Србији. Полазећи од Закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма, који представља једну од мјера заједничког дјеловања у области језичке и културне политике Републике Српске и Србије, у наредном периоду предстоји и сарадња ова два тијела - рекла је Стојичићева.
Истакла је да је Међународни дан писмености прилика за додатно указивање на значај учења и писмености, те подизање свијести јавности о проблему неписмености који још погађа велики дио човјечанства.
Предсједник Савјета за стандардизацију језика српског народа и ћириличког писма Миланка Бабић рекла је за да Међународни дан писмености симболично подсјећа на њен изузетни значај у савременом свијету и на чињеницу да се њоме мјери и ниво културе појединца у друштву, као и шире друштвене заједнице или народа као цјелине.
Бабићева је нагласила да су функције писмености вишеструке.
- У елементарном смислу подразумијевају аналфабетско описмењавање као проблем који је још актуелан и у Републици Српској, будући да и данас постоји, према резултатима посљедњег пописа становништва, око три одсто неписмених који су због тог хендикепа ускраћени за многе егзистенцијалне и културне садржаје - навела је она.
Према њеним ријечима, у теоријском смислу писменост подразумијева познавање норме књижевног или стандардног језика, оног језика који се усваја током школовања и образовања, што подразумијева познавање његових правописних, граматичких, лексичких и стилистичких правила.
Бабићева је рекла да врло јасне чињенице, издвојиве на основу тестирања ученика на крају појединих тријада основне школе и на крају средње школе, показују да тај вид писмености опада и да се узроци морају тражити, између осталог, и у анализама наставних планова и програма за предмет Српски језик, али и у односу друштва према националном језику и његовој култури.
- Кључно је питање да ли ми као породице чија се дјеца школују или ми као друштво сматрамо сопствени језик престижним или својим ставовима у психолингвистичком смислу развијамо комплекс језика ниже вриједности у односу на, на примјер, енглески, који функционише као тзв. лингва франка, као универзални језик свјетске комуникације - навела је Бабићева.
Она је додала да трећи аспект појма писмености отвара проблем функционалне писмености, која се у неком основном виду мјери оспособљеношћу пунољетне особе да прочита, на примјер, краћи чланак у новинама и да га потом ваљано преприча, односно да на српском језику исправно чита, самостално саставља текстове о одређеним темама и влада вјештинама говора у различитим комуникативним ситуацијама.
- Ни аспект писмености тако одређен не показује да нам је писменост јача страна - рекла је Бабићева.
Она је истакла да је функционална писменост у српском друштву на прилично ниском нивоу, а да је на још нижем ако се, како је навела, у њу укључују, као неопходне у комуникативним активностима савременог човјека, и информатичка оспособљеност за употребу рачунара, као и разговорно познавање неког свјетског језика.
- То је, у ствари, прагматичка димензија писмености која показује оспособљеност одрасле особе за контролу над властитим животом у друштву, за рјешавање различитих проблема на послу и у односима са другим људима у различитим личним и формалним ситуацијама - рекла је Бабићева.
Она је додала да је у суштини, и тај вид писмености, када се има на уму хумана димензија образовања, елементарног карактера и не би требало да је тај вид описмењавања недостижни циљ савременог човјека.
Бабићева је навела да описмењавање и говорна култура морају постојати као престижна категорија која оплемењује, васпитава и надограђује личност, отвара је према разумијевању и његовању разних видова културе, струке и науке, према систематичном напретку и развоју критичког мишљења, што школовање нуди кроз базична знања.
- Не може се разговарати ни умовати о нечему што се не познаје! Свјетски дан писмености неминовно нас враћа и писму као цивилизацијској тековини човјечанства - поручила је Бабићева.
Међународни дан писмености обиљежава се 8. септембра, након што га је утемељио УНЕСКО 1967. године. Идеја о обиљежавању дана писмености појавила се у септембру 1965. године у Техерану, на Свјетској конференцији министара образовања, о теми искорјењивања неписмености.