Вартбург: Симбол источноњемачке аутоиндустрије и покретна историја
Све до краја Хладног рата "вартбург" је био непревазиђени аутомобилски сан сваке источноњемачке породице, возило на које су купци иза гвоздене завјесе чекали и по неколико година од момента уплате.
Користио је троцилиндарски двотактни мотор који је имао седам покретних дијелова, па је постала широко распострањена изрека да власници "вартбурга" возе аутомобил а заправо одржавају мотоцикл.
Он није био најмоћнији, најпопуларнији, па ни генерално најбољи аутомобил, али је у своме вријеме био далеко напреднији од било ког производа из источне Европе.
Међутим, један млади Београђанин, Немања Јаћимовић, одлучио је да му управо овај аутомобил буде први у његовом власништву. Каже да је "вартбург" некако другачији од других, да се таква кола више не праве и да га није сад купио, за коју деценију можда више не би ни постојао.
- Ауто није скуп за одржавање. Идеја ми је, пошто ми је први аутомобил, да га полако сређујем, да му урадим фарбу и да му вратим стари сјај - каже Јаћимовић који планира да "вартбургом" иде и на море у Црну Гору.
Произведен је у 1.200.000 примјерака. Иако није био толико популаран у бившој Југославији, новосадска панк-рок група Атеист реп посветила му је пјесму "Вартбург лимузина" у којој се у стиховима помиње "најдужа машина, четири метра лима и пет метери дима".
А тих "пет метери дима" је вартбург правио управо због тога што је као гориво користио мјешавину уља и бензина.
За разлику од његовог савременика "трабанта", који је прављен за широке народне масе, "вартбург" је показао да и у наводном свијету једнаких има "једнакијих" па су га тако чешће возили виши слојеви друштва попут државних службеника и политичара.
Гостујући кустос Музеја Аутомобила Марко Миљковић каже да је тај аутомобил био врста статусног симбола, успјеха у друштву и нека врста луксуза у Источној Њемачкој тог времена.
- Када говоримо о перформансама, он је за то вријеме имао импресивне перформансе, чак и за неке западноевропске аутомобиле, прије свега захваљујући том мотору који је врло једноставан - каже Миљковић.
Додаје да је "вартбург" у бившој Југославији уживао умјерену популарност и изнио податак да у периоду до средине шездесетих није прелазио два одсто укупног фонда аутомобила. Међутим, то су биле раније верзије "вартбурга".
Миљковић, који је и аутор књиге "Аутомобил је слобода - историја аутомобилизма у Србији од 1903. до 2023.", каже да је Југославија била прилично специфична међу социјалистичким земљама и изнио податак да је у периоду од средине шездесетих до прве половине седамдесетих најпопуларнији био "опел" са учешћем од неких 20 одсто у укупном фонду аутомобила, али да су тотални примат имали аутомобили из "Црвене заставе" који је био, како каже, малтене сваки други ауто на улицама.
Међутим, бројне су препреке са којима се власници олдтајмера суочавају када је у питању одржавање својих љубимаца на четири точка.
Бора Настасић, предсједник "Олдтајмер клуба Београд" каже да је тешко радити рестаурацију возила и одржавање, прије свега зато што су стари мајстори или у пензији или нису међу живима, а садашњи аутомеханичари не желе да се тиме баве.
- Сналазимо се, мало преко интернета, самоуки смо, већина "олдтајмераша" сами одржавају возила, поготово она старија, једноставно принуђени смо на то. Осим тога, проблем постоји и са дијеловима. Већ полако нестају, потребно је много времена да се нађу - каже Настасић и оцјењује да тешка будућност чека олдтајмере, поготово ријетке старије моделе.
Правилником, олдтајмер може постати моторно или прикључно возило, које је произведено или регистровано прије 30 и више година, које је у возном стању, одржавано у оригиналном или приближно оригиналном стању, и због тога представља “материјални споменик техничке културе, традиције и друштвеног насљеђа“.
- Закон је каснио, али је ипак дошао. Надамо се да ћемо тиме спасити олдтајмерашку сцену Србије, јер је јако много олдтајмера одлазило из наше земље, због скупе регистрације и проблема са техничким прегледом - каже Настасић.
Правилником о олдтајмерима прописано је да ће Агенција за безбједност саобраћаја бити овлашћена да ради категоризацију, односно да води попис свих тих возила. Тиме ће и Србија јасно препознати значај овакве покретне историје.