ДРАГАН ЧАВИЋ: СРПСКА САЧУВАЛА СВОЈУ СУШТИНУ

Чавић је у интервјуу Срни упозорио да Срби у БиХ Српску гледају као "стечено право", а Бошњаци и Хрвати као "стечену неправду" и да ће на тој темељној политичкој разлици представници друга два народа увијек тражити прилику да изврше прекомпозицију ван дејтонског оквира, али да се то не може десити без воље Срба. "Историјска борба српског народа на простору БиХ никада није била завршавана на начин да је добио било какву врсту административно-територијалне самоуправе. Када узмемо чињеницу да је након распада Југославије, који се најкрвавије одвијао на простору БиХ, једина администартивна, територијална и политичка новост - Република Српска, онда је јасно колику политичку димензију за Србе у БиХ има њен настанак", објаснио је Чавић. Према његовим ријечима, четири године рата и бројне иницијативе за тражење рјешења, најприје лисабонски, затим Венс-Овенов, па Овен-Столтенбергов план, затим план Контакт групе, те женевски и њујоршки принципи и, напокон, Дејтонски и Париски споразум потврђују да је Српска током рата тражила своју дефиницију, која ће бити међународно призната. Чавић сматра да се 20 година од оснивања Републике Српске, уз бројне притиске и скептике, с правом може рећи да је она остала темељно онаква каква је и замишљена, односно ентитет у оквиру БиХ, те да Српска има законодавну, извршну и судску власт и бројне аутономне функције које припадају искључиво њој. Он је истакао да је међународни фактор своју улогу у БиХ и Српској мијењао у ходу од завршетка рата до данас, подсјетивши да је основа за сваку интервенцију страног фактора према Републици Српској кроз институцију високог представника била "несарадња са Хашким трибуналом". Чавић је рекао да је вријеме у којем је он обављао функцију предједника Српске - било обиљежено најинтензивнијим међународним политичким притиском на Републику Српску након завршетка рата, јер је тада међународни фактор желио да искористи десетогодишњицу Дејтонског споразума као прилику да се битно промијене његова рјешења. Чавић је подсјетио да су у периоду од 2002. до 2006. године промијењене три владе, које су концептуално биле различите - прва је била већинска на челу са Драганом Микеревићем, друга мањинска на челу са Пером Букејловићем и трећа кохабитациона на челу са Милорадом Додиком. Чавић истиче да би данас, да је предсједник Српске, као приоритет имао економско-социјална питања. Према његовим ријечима, у периоду од 2002. до 2006. године успостављена је макроекономска стабилност и смањен дефицит, али је то, истовремено, било вријеме снажног дјеловања ММФ-а и стендбај- аранжмана, у коме се јавна потрошња ригорозно ограничавала, па је и општи стандард био мањи. "За Србе у БиХ Српска не може бити средство плаћања ни за шта, она је истовремено и максимум и минимум - кога се српски народ у БиХ ни под којим условима неће нити може одрећи" - поручује Чавић.