Благојевић: Почеци антидејтонског дјеловања британско-америчке дипломатије
Колумну професора Благојевића преносимо у цијелости:
Прошлост је сада далека више од четврт вијека и односи се на материјале које сам за себе приватно давно већ прикупио и сачувао, а они свједоче о почецима антидејтонског дјеловања британско-америчке дипломатије које је, како је вријеме показало, било управљено искључиво против државног бића и уставних надлежности Републике Српске признатих Дејтонским мировним споразумом.
Стога овим текстом хоћу да подсјетим нашу јавност на то како је све почело, јер је то темељ на који су касније само надограђиване све остале антидејтонске дјелатности наведене дипломатије, од којих ћу само неке такође навести у тексту.
Но, прије него што све то учиним неопходно је дати двије уводне правне напомене. Прва се тиче чињенице да је БиХ држава чланица Уједињених нација и због тога постоји правна обавеза свих других држава свијета, укључујући Велику Британију и САД, да у свим својим односима са БиХ поштују њен суверенитет и унутрашње односе и надлежности прописане Уставом БиХ.
Друга напомена тиче се Повеље УН, која прописује (члан 2. став 1. тачка 1) да УН и њени чланови, а то значи и све државе чланице те организације, укључујући и Велику Британију и САД, међусобно поступају у складу са начелом суверене једнакости свих држава чланова УН-а.
С обзиром на ово императивно опште начело међународног права, од којег због његове императивности међународно право не дозвољава одступања било коме, и јесте даље том истом Повељом УН-а прописано (члан 2. тачка 7) да ништа не даје овлашћење Уједињеним нацијама, а то значи ни било којој држави њеној чланици, да се мијешају у питања која се по својој суштини налазе у унутрашњој надлежности сваке државе.
Другим ријечима све то значи да ниједна држава нема право да, самостално или удружена са другим државама, намеће своју вољу другој држави чланици УН нити да на било који начин тој држави наређује у ком правцу и како ће се понашати у вршењу својих спољнополитичких послова или у вршењу својих унутрашњих надлежности према становништву на својој територији.
Међутим, Велика Британија, а са њом и САД, су се према БиХ и нама који живимо овдје понашале у свему супротно тим императивним нормама међународног права, десуверенизујући БиХ, кршећи њен Устав, а све нас претварајући у своје поданике.
Све је у том правцу почело у децембру 1995. године, званичним писмом Џона Вестона, сталног представника Велике Британије при УН. Џон Вестон је британски дипломата који је од 1992. до 1995. био стални представник Велике Британије при НАТО-у, а затим је од 1995. до 1998. године био стални представник Велике Британије при Уједињеним нацијама.
У том својству он је 11. децембра 1995. године Савјету безбједности УН упутио званичан акт (писмо) Велике Британије, које је у Савјету безбједности запримљено дан касније и заведено под бројем С/1995/1029. Џон Вестон у том писму, испуњеном дипломатским језиком и куртоазијом, каже да му је част да Савјету безбједности пренесе текст закључака Конференције о имплементацији мира, одржане у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године.
А управо ти закључци су, вријеме ће показати, били попут тројанског коња, јер су испуњени бројним противправним конструкцијама, супротним правним нормама међународног права, као и Дејтонског мировног споразума и Устава БиХ.
У томе треба тражити разлоге зашто је баш поменути британски дипломата, а не неко други, одрадио посао својеврсног Данајца који је попут данајског дара принио Савјету безбједности опасан и погубан поклон у виду наведеног писма и противправних закључака тзв. Лондонске конференције.
Јер, ти документи су, вријеме је показало, били (и до данас остали) дипломатски темељ Велике Британије, а са њом и САД, за десуверенизацију БиХ и њену колонизацију.
Доказ за управо речено су тачке 20-21. противправних закључака Лондонске конференције од 8. и 9. децембра 1995. године.
С тим у вези мора се најприје имати у виду водећа и пресудна улога коју су тадашње британско-америчко државно руководство и дипломатија имали у организацији те конференције и креирању свих њених закључака.
А закључци садржани у тачкама 20-21. су од суштинске важности, јер су флагрантан примјер напада на суверенитет БиХ као државе чланице УН-а и као такви представљају тешко кршење императивног начела суверене једнакости свих држава, прописаног члановима Повеље УН на које је указано у уводу овог текста.
Не поштујући, дакле, ове елементарне правне обавезе из међународног права, у тачки 20. закључака Лондонске конференције се лаконски каже да она закључује како су потписивањем Дејтонског споразума испуњени циљеви Међународне конференције о бившој Југославији и да се, наводно, сада захтијева нова структура за управљање примјеном мира, што ће рећи за управљање над БиХ. Нигдје у међународном праву нема основа за ове британско-америчке дипломатске конструкције према држави чланици УН-а. Нигдје!
А и како би могло бити када Повеља УН такво поступање дозвољава само према тзв. несамоуправним територијама, над којима се, сагласно Поглављу XII Повеље УН, може успоставити систем старатељства од стране једне или више држава. Али и кад прописује могућност успостављања система старатељства над несамоуправним територијама, Повеља УН одмах затим прописује (члан 78) да се тај систем не смије примјењивати на територије које су постале чланови УН-а, то јест на државе, јер се међусобни односи, како пише и у члану 78. Повеље УН, заснивају на поштовању начела суверене једнакости.
Управо овим ноторним стварима се и може објаснити чињеница да у закључцима Лондонске конференције британско-америчка дипломатија као предводник тог подухвата није могла навести ниједан члан било ког извора међународног права који би их овластио да се тако односе према једној држави нити да уопште доносе те закључке.
Упркос свему томе, у закључцима Лондонске конференције британско-амерички лидери и дипломате себи дају право да оснују тзв. савјет за имплементацију мира у БиХ, тијело на чије оснивање нема нико право, јер такво нешто није прописано Повељом УН, Дејтонским споразумом нити било којим другим извором међународног права.
У томе је сама срж противправности и фантомства наведеног савјета, као и његовог тзв. управног одбора који је такође самовољно створен закључцима Лондонске конференције. Кад су га овако противправно створили, британско-америчка дипломатија у истим закључцима том савјету даје „право“ да разматра прогрес у имплементацији мира, а тзв. управном одбору тог савјета даје право да, како пише у тачки 21(ц) закључака, високом представнику у БиХ даје политичке смјернице о примјени мира.
Другим ријечима, већ тада у Лондону ОХР-у је противправно дато да управља политичким процесима у БиХ.
На овакву противправну конструкцију британско-америчке дипломатије наслања се противправни рад тзв. савјета за примјену мира у БиХ. Наиме, на тим темељима постављен, тај тзв. савјет ће у децембру 1997. године одржати свој састанак у Бону и усвојити тзв. бонске закључке којима је, супротно међународном праву, ОХР-у дао наводна овлашћења да намеће своје налоге и одлуке, што је ОХР затим и чинио све године до данас.
Занимљивост везана за ту бонску конференцију је да је на њој кључну улогу имао амерички дипломата Роберт Гелбарт, који је у то вријеме био специјални изасланик САД за Балкан и замјеник државног секретара САД. Захваљујући мом колеги и пријатељу Ивану Митићу из Београда успио сам доћи до издања београдског листа „Наша борба“, број 1036 од 11. децембра 1997. године, у којем је дат извјештај са бонске конференције. Из тог извјештаја поуздано се може закључити о двјема важним чињеницама. Једна је да су ту конференцију прије усвајања бонских закључака напустиле делегација тадашње СР Југославије, коју је предводио политички директор Министарства иностраних послова СР Југославије Драгомир Вучићевић, као и делегација Републике Српске коју је предводила предсједник Републике Српске Биљана Плавшић, а у делегацији су били и тадашњи српски члан Предсједништва БиХ Момчило Крајишник и копредсједавајући Савјета министара БиХ Боро Босић.
Тим чином југословенске делегације и делегације Републике Српске оне нису пристале на бонске закључке, што је податак важан за нашу историју.
Но, упркос томе, британско-амерички предводници су, што је друга важна чињеница са бонске конференције, противправно наметнули нама у БиХ, а и БиХ као држави, тзв. бонске закључке и противправна "овлашћења" високог представника.
С тим у вези, како је пренијела "Наша борба" у поменутом броју од 11. децембра 1997. године, шеф америчке делегације Роберт Гелбард је по усвајању противправних бонских закључака рекао да: "Према новим правилима игре у Босни, Високи представник међународне заједнице може да смени функционере заједничких органа ако оцени да они својим активностима или неактивношћу блокирају примену Дејтонског мировног споразума. ...Високи представник сада може да их смени, а ако Срби не изаберу новог човека, рад конкретног органа наставиће се без њих".
Рече све ово амерички дипломата Гелбард као да су БиХ, Срби, Република Српска и Дејтонски споразум његова својина, којом он, САД и Велика Британија, могу управљати попут ствари у његовом власништву.
Тако је, дакле, почела колонизација БиХ и британско-америчко управљање над њом.
То су њени почеци који се не смију заборавити, јер су они својеврсни камени међаши нечега што до сада није забиљежено у историји, да се на овакав начин понаша према држави чланици УН-а, што је тешко кршење међународног права.
На томе почива све оно што су овдје и над нама радили бројни високи представници, развлашћујући противправно Републику Српску од бројних њених надлежности, отимајући јој имовину чији је она титулар према Уставу БиХ и Женевским принципима (унијетим и у преамбулу Устава БиХ) из септембра 1995. године о територијалној расподјели између Републике Српске и Федерације, те намећући бројне уставне одредбе и законе на чије наметање ОХР нема овлашћење ни према једном извору права на свијету.
На томе у коначном почива и тзв. програм 5+2. Ријеч је о документу тзв. политичких директора тзв. управног одбора тзв. савјета за примјену мира у БиХ. Наметнули су нам га на противправан начин, кршећи Повељу УН, на свом састанку одржаном у Бриселу 26. и 27. фебруара 2008. године.
Њиме су противправно рекли БиХ докад ће владати над њом и држати је под својом контролом, а с њом и све нас. Казаше ти директори да ће они и ОХР владати над нама док БиХ оствари пет циљева и испуни два услова, без чега нема затварања ОХР-а.
Међу циљеве ти директори наметнуше нешто што је супротно међународном праву и Уставу БиХ, а то је тзв. "прихватљиво и одрживо рјешење питања расподјеле имовине између државе и других нивоа власти". Намећући то, британско-америчке дипломате као предводници овог свог пројекта, "заборавише" да међународно право нема норми којима наређује како се у сложено уређеним државама распоређује имовина, коме она припада.
Јер, то су искључиво унутрашња питања тих држава, која се уређују њиховим уставом.
А Устав БиХ ниједном одредбом не прописује да БиХ има своју имовину нити да има надлежност да доноси законе о томе, јер је то имовина ентитета који су на основу Женевских принципа из септембра 1995. године своју територију унијели у БиХ. Зато питања својине на непокретностима на својој територији ентитети уређују својим законима, јер је то њихова надлежност према Уставу БиХ, чиме се ни на који начин не доводи у питање БиХ.
Рекоше нам политички директори и да ће ОХР овдје владати над БиХ и свима нама када испунимо и ове њихове противправне наредбе: 1) прихватљиво и одрживо рјешење за војну имовину; 2) потпуна имплементација арбитражне одлуке за Брчко; 3) фискална одрживост; 4) да нам заживи владавина права, али и да 5) морамо у ЕУ и да потпишемо Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Међутим, и након тога опет ОХР остаје, јер, казаше политички директори, потребно је да тзв. управни одбор тзв. савјета за примјену мира да своју позитивну процјену ситуације у БиХ. Али не зна се кад ће то бити учињено нити шта све још могу бити услови за такву оцјену.