Кутиљеров план могао спријечити рат
Споразум су парафирали тадашњи лидер СДС-а Радован Караџић, лидер ХДЗ-а Мате Бобан и лидер СДА Алија Изетбеговић, који је касније, на наговор тадашњег америчког амбасадора у Југославији Ворена Цимермана, повукао тај потпис.
Српско прихватање тог плана је историјски значајно, јер потпуно негира наводну српску кривицу за рат у БиХ и тврдње да су Срби започели сукобе јер су, наводно, хтјели да руше БиХ и успоставе "велику Србију".
Лисабонски папир доказ је да су Срби у БиХ били спремни да прихвате независност под условом да унутар земље буду формирани национални кантони.
Током разговора, 21. и 22. фебруара, европски представници дали су свим странама уговор са три основне тачке према којима би БиХ била независна и састављена од три национална кантона, а Сарајево би имало екстериторијални статус.
Муслиманска страна имала је примједбу, и то на другу тачку споразума, која се односила на кантоне.
Према бројним свједочењима, како самог Кутиљера, тако и других актера, рачунајући Алију Изетбеговића, Хариса Силајџића и Русмира Махмутчехајића, који су предводили делегацију СДА, европски представници су им објаснили да је ријеч о компромису.
Муслиманској делегацији, односно делегацији СДА, објашњено је да два народа - Срби и Хрвати, имају услов за независност и да им се мора изаћи у сусрет, али да се излази у сусрет и муслиманима јер и Срби и Хрвати прихватају нову државу.
Муслиманска страна је потпуно прихватила тај план 18. марта, али га је Алија Изетбеговић након тога, у освит сукоба, одбацио.
Дејтонски мировни споразум, потписан три и по године касније, много је неповољнији, прије свега за Бошњаке, у односу на Кутиљеров план, али су га њихови представници ипак прихватили.
Жозе Кутиљеро је, свједочећи пред Хашким трибуналом, оптужио Алију Изетбеговића да је директан кривац за рат у БиХ јер је на превару одбацио већ прихваћени план, који му је понуђен у име ЕУ.
Прије Кутиљеровог плана, Изетбеговић и врх СДА одбацили су споразум Караџић - /Мухамед/ Филиповић који је предвиђао останак БиХ у скраћеној Југославији /БиХ, Србија, Црна Гора и Македонија/.
Тај план је предвиђао БиХ без икаквих унутрашњих граница, са националним кључем унутар ње, али и са републичким кључем на нивоу савезне државе. Изетбеговићу је понуђено да буде први предсједник.
Изетбеговић је био један од иницијатора овог споразума, са којим се сагласио и Београд.
Тадашњу муслиманску страну заступали су Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић, а са српске стране у преговорима су учествовали Никола Кољевић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић.
Чим је договор представљен јавности, врх СДА га је одбацио. Алија Изетбеговић је уочи референдума, на који Срби махом нису изашли, поручио у тадашњој Скупштини СР БиХ: "Жртвоваћу мир за суверену и независну БиХ".
Муслиманска страна је након одбијања та два споразума одбацила још два мировна плана: Венс-Овенов и Овен-Столтенбергов и прихватила тек Дејтонски споразум 1995. године.