Ђорђу Сладоју награда "Извиискра Његошева"
ијПрестижну награду "Извиискра Његошева" (за 2018/2019) Ђорђо Сладоје је добио за цјелокупно пјесничко дјело, а поводом књиге "Занатски дом", у издању Православне речи. Одлуку о признању Сладоју, који је седми лауреат по реду, донио је жири у саставу Јован Делић, Милутин Мићовић, Ранко Поповић, Драган Станић и Драган Хамовић.
- Поезија Ђорђа Сладоја не прикрива ни своје претке ни савремене сроднике, а опет је својствена себи, исповиједа своју живљену малу човјечанску историју, као честицу велике приче о припадајућем народу и још веће приче о човјеку уопште. У тој лирској повјесници коју и даље испреда, дао је лирски обол своме све пустијем завичају жестоке љепоте, у ријечима и сликама и тегобама, својим одласцима и сеобама вољним и невољним, о неснађеној свакидашњици прије и послије, о надањима и безнађима. Тврдокорно одан постојбини вуковског и његошевског језика и предања, његовим ликовима и дивљим топонимима, достојним и болним сјећањима личним и заједничким, Сладоје и своју лирску тугу и горчину блажи добростивим осмијехом или јача иронијским бодљама у сопствено месо - наводи се у образложењу жирија.
Захваљући на награди, коју додељују Епархија будимљанско-никшићка и компанија Мона, Сладоје се обратио окупљенима, међу којима су били владика Јоаникије, Матија Бећковић, Милорад Вучелић, Александар Гајовић.
- Још умијем да се обрадујем и тзв. малим стварима, па како се не бих обрадовао награди која носи име највећег српског пјесника. Али ту ми је радост умногоме помутило све то што се, нарочито ових дана, дешава српском народу у Црној Гори. Тај народ је пред очима и камерама тзв. цивилизованог свијета најприје одстрањен из устава и закона, из историје и културе, из језика и писма, из уџбеника и лектире, из "Горског вијенца" (заједно са прахом оца Србије), а ових дана избачен је наглавачке и из Цркве - из куће Божије - директно на улицу, гдје се такође не би смио предуго задржавати. Дичити се Његошевом наградом, а прећутати страдање његовог народа, било би непристојно, па и нечасно, макар ово што ћу рећи звучало и као дневнополитички коментар, али то не може бити јер ни проблем, нажалост, није дневни нити само политички, већ је посреди судбинско питање духовног опстанка српског народа у Црној Гори и цјеловитости Српске православне цркве.
Све што се на овом "педљу копна" дешава између Српске Спарте и Монтенегра није од сунчевих пјега, нити је почело јуче, упозорио је Сладоје, и објаснио:
- Да је Србија случајно отела голубарник некој од националних мањина које са нама живе, Савјет безбједности би био у сталном засједању, а НАТО под узбуном. Овако, српско је, па може са њим да чини како ко хоће, а најбоље је кад то раде модификовани Срби, нови крсташи и иконоборци, који би, на путу за Европу, да сврате и опљачкају манастирско благо и отарасе се сопственог темељног народа. А онда се догодило истинско чудо.
Овај варварски удар - декретом против јеванђеља - баш као у Његошевим стиховима пронашао је у архетипским дубинама народне душе ону запретану искру која ових дана обасјава Црну Гору. На језуитски цинични закон о тобожњој слободи вјероисповијести васкрсли Његошев народ одговара саборно и молитвено (као у оном, поново састављеном колу из "Горског вијенца"), на начин који достојан јест светиња које брани. Не једном, видјели смо шта се догађа "догођеном народу" и како се његова силна енергија у опскурним процедурама претвара у колективну апатију. Вјерујем и надам се да се то овај пут неће десити и да ће нам они које бранимо, и Његош међу њима, улити додатну снагу да и себе некако сачувамо.
На Сладојеве стихове дође вам да истовремено тихо заплачете и осмјехнете се њежно, рекао је у својој бесједи Иван Негришорац, и додао:
- Можда више од свакога другога у Сладоју одјекује глас Алексе Шантића, не само због духа Херцеговине и његовог разумијевања за свеколике оквире српске културе, него и због дубоког осјећања за облике традиционалног начина живота и за меланхолично сагледавање човјекове животне судбине. Најпростије речено, Ђорђо Сладоје је Алекса Шантић нашега доба, он наставља Шантићев пјев онако како је то могуће у времену са краја 20. и почетка 21. вијека.
Награда "Извиискра Његошева" биће уручена на дан Светог Василија Острошког 12. маја у Никшићу.
- Волио бих да дочекам и видим како Срби славе Његоша као што Руси славе Пушкина, Нијемци Гетеа, Французи Игоа, Енглези Шекспира или Шпанци Сервантеса. Лијепо је да у Београду постоје Гетеов и Сервантесов институт, али би било још љепше да има и Његошев. Било би ми жао да пропустим тренутак кад ће "Црна Гора изгуб да намири", односно да се врати себи и Његошу. И не само Црна Гора - рекао је лауреат.
Насловивши своју беседу као Похвалницу Сладоју, члан жирија Драган Хамовић је рекао:
- Сладоје проговара сагласним али својим гласом, јер његове ријечи имају искуственог ослонца у себи самом, што подразумијева и предање што га језик чува и у нама освешћује. Он зна да су патос у чистом лику потрошили нараштаји достојнији од нашега, док нама остаје горчина, блажена каткад одушцима ведрине. Сладојев пјеснички глас јесте благозвучно, реско и свијетло звоно које дозива и себе и друге на сабрање у нама самима и међу нама - истакао је Хамовић и прочитао пјесму посвећену лауреату.