Политика за коју су "мали Руси" криви за све у региону – неће донијети добро
Текст преносимо у цијелости:
Формално се то све више одвија кроз одлуке Уставног суда БиХ, који се након ранијих оспоравања идентификационих ознака Српске (грб, химна, застава, Дан Републике) сада упустио у оспоравање права на земљиште. Међународна заједница, оличена у кованици “земље Квинте“, није уважила аргументе које је члан Предсједништва из Републике Српске предочио. Одлуке Уставног суда, и када су ништа друго него прекрајање Устава, коначне су и морају се поштовати – био је њихов став.
Амбасадорима земаља Квинте више је него јасно да Уставни суд ни у једној земљи не може да се понаша као уставотворац. Није његово да крши Устав већ да га штити, али &хеллип; Кад је Босна у питању, вриједи друга логика. Уставни суд је преузео ранију улогу Високог представника. Тако је, изгледа, договорено.
Требало је да прође 25 година од окончања сукоба у БиХ (а окончан је потписивањем Дејтонског споразума) па да из отворених архива Владе Велике Британије сазнамо да су овлашћене службе прецизно извјештавале британску владу о збивањима у БиХ, али да званична политика за то није марила. Тако је о упаду српских снага у Сребреници написано да за то није постојао чврст план.
“Недавни напади армије босанских Срба на Сребреницу су изазвани константним босанско-херцеговачким нападима у претходна три мјесеца на њихове руте снабдјевања јужно од енклаве. Напади ове армије су готово сигурно покренути од стране локалног командира и ми не мислимо да су дио плана из Пала да се прегази енклава“, дословце стоји у званичном документу британског Министарства одбране од 11. јула 1995. године.
Ни ријечи о “удруженом злочиначком подухвату“, како гласи квалификација на основу које је изречено неколико пресуда у Хашком Трибуналу. Међутим, докумети нису спријечили Владу Велике Британије да 2015. године од Савјета безбједности УН затражи резолуцију о геноцидности Срба због злочина у Сребреници.
Старо правило се поново потврдило – обавјештајне службе владе својих земаља реално информишу о стању на терену, али када информације уђу у канале политике – све може изгледати другачије.
Политика, односно геополитика је оно чему су информације и чињенице подређене.
Тако је и састанак предсједника Србије Вучића са руководством Српске и лидерима Срба из Црне Горе чија је основна порука била да ће Србија да подржава Републику Српски и српски народ у Црној Гори кроз “све форме које су законито могуће и оправдане“. Иако је саговорнике предсједник Србије замолио “да све што раде, раде правно, демократски, кроз институције“ и “без шире дестабилизације региона“, ништа није вриједило. У политичком Сарајеву је дочекан “на нож“.
“Вучић бошњачке судије назвао муслиманима“; “Вучић води хибридне ратове против БиХ и Црне Горе“; “Центар управљања кризом у Црној Гори и БиХ је Александар Вучић“ – наслови су који парају сарајевско медијско небо.
Догодило се ново, овог пута медијско, каменовање предсједника Вучића. А приде, и Додик и Човић, и сви који опонирају унитаристичкој политици, називају се руским играчима.
О “малигном руском утицају“ расписао се и сајт епицентар. инфо који путем спонзорисаних текстова настоји да свима “отвори очи“, те је у тексту под називом “Јачање руског утицаја кроз високошколске установе у Републици Српској“ оптужио један од бањалучких универзитета у приватном власништву да јавно промовишу руску књижевност. “Организују се студентске конференције као и књижевне вечери гдје се углавном говори о великанима руске књижевности“ – дословце стоји у тексту написаном у духу борбе против Информбироа.
Значи, не само Захар Прилепин, већ су и руски класици попут Достојевског и Толстоја постали непожељни у БиХ.
“Руски малигни утицај се огледа и у другим културним догађајима у организацији Амбасаде Руске Федерације у БиХ, а један од њих је Фестивал руског филма који има за циљ глорификовање руских јунака и јунакиња који бране своју земљу кроз историју &хеллип;“ – итд.
На глорификовање јунака иранске Исламске револуције нико се није ни осврнуо. Наиме, Мустафа Церић, бивши реис-ул-улема Исламске заједнице у БиХ, присуствовао је обиљежавању годишњице Исламске револуције и помену убијеном иранском генералу Касему Сулејманију.
Церић је "честитао Босни и Херцеговини" годишњицу побједе Исламске револуције и нагласио:
"Ми као босански народ дугујемо Ирану и онима који су нам помогли у тешким условима", а све је "зашећерио" поруком: "Никада нисмо издали ислам у БиХ чистом крвљу мученика".
Излишно је подсјећати колико је снажан Церићев утицај био у “Алијина времена“ а ни данас се не смије потцијенити.
Ратоборна реторика млађег Изетбеговића поводом Додикове најаве мјера које ће предузети Српска након одлуке Уставног суда била је радикална до мјере да су је, у најбољој намјери према говорнику, цензурисали сарајевски медији.
Изворно сте Изетбеговића могли чути само у директном обараћању на једној од сарајевских телевизија. Изетбеговић се није либио да запријети да ће се "Додиковој одлуци супротставити свим средствима – до краја, до оружја, до рата".
Земље Квинте амбасаде имају и у Црној Гори. То што трећина становништва једне државе излази на улице да би литијама и молебанима исказала протест против одлука режима – нимало их се не дотиче.
Кад су Срби у питању – могу се газити и њихова основна права. Као на Косову.
О антидејтонском дјеловању Уставног суда БиХ на посебној сједници расправљаће Народна скупштина Српске. На дневном реду је само једна тачка. Ради се о Информацији којом ће о наведеној теми посланике упознати предсједница Цвијановић.
Политика по којој су "мали Руси" криви за све у Босни неће донијети добро.
Српска саборност и дух православља који се из "епицентра", што је Црна Гора постала, у концентричним круговима шири регионом – не смије се потцијенити.
С друге стране, српски политичари који покажу неодлучност и калкулантски дух, нестаће с политичке сцене након првих избора.