X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
10/02/2020 |  13:43 ⇒ 13:43 | Извор: РТРС

Шијаковић: Власт у Црној Гори ствара приватну теократију

Богољуб Шијаковић је православни теолог и филозоф, редовни професор на Православном богослоском факултету у Београду, један од оснивача Демократске странке, некадашњи министар вјера у Влади Мирка Цветковића, аутор бројних књига и научних чланака.
Богољуб Шијаковић (фото:preokret.info) -
Богољуб Шијаковић (фото:preokret.info)

Текст са портала preokret.info преносимо у цјелости:

Проф Шијаковића смо срели на симпозијуму Теологија у јавној сфери, који се ове године по седми пут одржава у Требињу и с њим разговарали о једној од најбитнијих регионалних тема, а то је свеопшти бунт против Закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори.

Господине Шијаковићу, врло је занимљиво оно што сте ми рекли, док смо се припремали за овај интервју, а то је да доношење Закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори има дубоку симболику и то баш у години када СПЦ обиљежава 800 година аутокефалности. Да ли бисте нам то поближе објаснили?

Очекивали смо већ неко вријеме да ће у Црној Гори бити донесен закон о слободи вјероисповјести. Из разних разлога, нарочито политичких, његово доношење је одлагано и очигледно је да је власт препознала моменат. Из садржине овог закона видимо због чега је то стално одлагано и због чега је чекан "прави моменат" да се закон у овом облику донесе. Што се симболике тиче, треба да се само подсјетимо тога да је закон донесен у години у којој Српска православна црква слави 800 година аутокефалности, а да тај закон је ступио на снагу 7. Јануара, дакле на Божић па би се, на основу тога могло закључити да власт на тај начин честита Божић вјерницима у Црној Гори, честита Божић Српској православној цркви на један овако опскуран начин, законом који има за сврху да отме светиње, да отме цркве и манастире и успостави власништво над њима у Црној Гори.

Дакле, закон је чисто политичко, а не правно питање, отворено политичко понижење?

Тачан назив тог закона требало би да гласи: Закон против СПЦ! То је право име тог закона. То није никакав закон о вјерској слободи и слободи вјероисповијести јер је та слобода прилично стандардизована и постоје нека правила и норме којих се такво законодавство мора придржавати. Прије свега, ти закони морају да демонстрирају одвојеност цркве и државе и то у овом закону не само да не видимо него овај закон ту одвојеност докида. Друго, такав закон би морао да поштује начело неутралности државе у погледу вјерских слобода.

Каква је то држава у којој било ко, предсједник, предсједник владе, министар, шеф дипломатије може рећи: Ето, ове недјеље, тај закон се неће примјењивати. Или - Док мени не падне на памет, ти и ти закони неће важити. Па ће онда рећи једног дана када се пробуди: Ех, од данас ти закони поново важе.“

Насупрут томе ми имамо најаве водећих људи у држави као што је Мило Ђукановић, који на свом партијском конгресу најављује да је један од основних задатака те партије да оснују аутокефалну цркву. Дакле то је потпуно необично, дакле могли бисмо, конзеквентно, помислити да је у питању увођење једне теократије у Црној Гори, па се питамо да ли ће водеће партијске личности у Црној Гори бити чланови будућег синода, да ли ће бити патријарси и поглавари, да ли ће њих прве помињати на литургијама, јер им је, изгледа, постала омиљена занимација да се баве теолошким питањима, црквеним правом, канонским правом&хеллип;

Основни контрааргумент власти овдје је да она заправо изједначава права свих вјерских заједница јер СПЦ не жели да се региструје и да ништа није проблем ако се власништво може доказати...

Видите, како год да смо ми навикли да политичари у овом региону имају врло флексибилан и креативан однос према истини у Црној Гори нас често изненаде, јер управо је све супротно од овога што сте навели. Према до сада важећем закону из 1977. године, требало је да се региструју само новоосноване вјерске заједнице. Традиционалне вјерске заједнице нису имале потребе да се региструју јер су они имали фактички статус јавно-правног лица. Е сад је донесен закон у којем Члан 18 каже да вјерске заједнице стичу правни субјективитет приликом регистрације.

То значи да она вјерска заједница или црква, односно конкретно СПЦ управо када слави 800 година аутокефалности, треба да, по овом закону, постоји од онога дана када се пријави у регистар. То се, правно, не рјешава на тај начин, него се суспендује важење тзв. револуционарног права које је наступило 45 и укинуло правни систем, онда се позове на претходно правно стање и констатује да су цркве и вјерске заједнице, а ту се, превасходно мисли на православну, католичку цркву и исламску заједницу, стекле правни субјективитет и то држава мора поштовати. То се зове континуитет правног субјективитета. Јер оне не настају сада када се региструју, већ им се признаје њихово фактичко постојање.

Треба да се само подсјетимо тога да је закон донесен у години у којој Српска православна црква слави 800 година аутокефалности, а да тај закон је ступио на снагу 7. Јануара, дакле на Божић па би се, на основу тога могло закључити да власт на тај начин честита Божић вјерницима у Црној Гори, честита Божић Српској православној цркви на један овако опскуран начин.

Један од апологета владајућег режима је, насупрот томе, недавно масовне литије успоредио са "исламском револуцијом" у Ирану, то јесте покушајем конкретне вјерске заједнице СПЦ да завлада државом Црном Гором.

Овдје се опет ради о креативном односу према истини. Ствари стоје сасвим другачије. Довољно је само разјаснити појмове. Шта значи секуларна држава? Модерна демократска држава је секуларна држава. То значи да да се та држава својим прописима зауставља на пољу секуларног. А простор сакралног и простор светог препушта црквама и вјерским заједницама. Овдје се ради о нечему супротноме од овог начела. Ви имате државу која је, наводно, секуларна, али која хоће да уреди простор светога, која хоће да одлучује како ће изгледати простор светога.

Како ће да изгледа црква, како ће изгледати компетенције цркве. Ви имате странку и људе који воде владајуће структуре у Црној Гори и које признају нешто што нико на свијету не признаје за цркву. Они рашчињена лица идентификују као цркву. Према томе, они забасавају у простор светог. То не само да је бласфемично, то је покушај да се завлада простором светог.Вјероватно је сљедећи корак забасавања у простор светог, да сами себе прогласе за тотеме и свеце. Да уведу своју приватну теократију.

У Црној Гори заправо, свједочимо једном од највећих гандијевских отпора владајућим структурама у Европи у скорашње доба. Како оцењујете досадашњи начин на који се епископије у Црној Гори постаављају у овој сложеној ситуацији и шта би се још требало урадити?

Епископски савјет у Црној Гори се веома добро поставља у датој ситуацији и више примјера тог доброг постављања у ситуацији која нас је све изненадила можемо навести. Црква дефинитивно држи до правних начела и Устава који су цивилизацијска достигнућа. У том погледу, црква на један кристално јасан начин коригује власт у Црној Гори и опомиње је да се окрене правним процедурама и уставним начелима и нормама цивилизованог законодавства у овој области. Црква својом хришћанском шиином, хришћанском поруком, племенитошћу, помаже да се ови протести арктикулишту на један миран, културан и цивилизован начин и то је порука за све оне који би, евентуално, повриједили светост тих окупљања, литија, молебана у којима је та интонација светости веома важна.

С тим у вези бих рекао да моралне и правне норме које су овдје повријеђене, да се оне заправо изводе из категорије светог и тамо гдје се поништи категорија светога онда норме страдају и моралне и правне и таква заједница се распада и растаче. Ови скупови су, заправо, једна изворна обнова заједнице, изворна обнова заједничке воље, која би требало да буде порука свим политичарима да сљедују и да поштују ту заједничку вољу, поготово изражену на један тако цивилизован начин.Много ту има елеманата једне феномоменологије политичке теорије. Ти скупови су истовремено и вјерски и грађански скупови. И ми треба да схватимо да су вјерници и грађани једни те исти људи и да немамо ми неки други народ који су вјерници и још један који су грађани, него управо су и вјерници грађани, дакле људи који имају грађанска права и слободе, њихова права су повријеђена и њихова права морају бити поштована. Сљедећа ствар коју је такођер важно истаћи јесте и то да наша црква не тражи за себе нешто што не тражи за друге. Она овим литијама тражи право и слободу за све. Да се заштите право и слобода свих, а не само наше цркве.

Међутим, баш такву реакцију нико није очекивао?

Десило се то да се пред нама одиграва у живо тајна вјерске слободе.Вјерска слобода је суштина и срж људске слободе. Ако се не поштује вјерска слобода, а слобода увијек значи слободу другога, јер моја слобода је ограничена слободом другога. Ако неко тражи слободу, он мора прихватити и слободу другог. А у овом конкретном случају у Црној Гори се не ради само о отимању храмова, већ се ради о отимању душе. Народ је осјетио да неко хоће да му отме душу.

Како оцјењујете досадашње потезе власти? Чини се да су прилично збуњени, да су покушавали са неким опробаним методама међусобног завађања, подметања, али да на то нико не насједа..

Власт ради нешто што, такорећи, нико није чинио. То је једна потпуно нова ситуација и искуство и очигледно је да се у том послу не могу снаћи. Односно реакција народа је таква да више не пролазе спиновања којима се власт више деценија користи. С друге стране и то ваља напоменути и ми можда нисмо свјесни тога, да се некада дешавају “историјска убрзања“. Ми нисмо свјесни тога да, заправо од &рсqуо;45 године овим просторима народ живи у једној лажи. Та лаж је више пута постала очигледна и ми смо дошли до тог степена, односно до те фазе лагања – а ту подразумијевам лагање и истину као социјалне категорије – ми смо дошли у ту фазу да сви знају да сви лажу. И према томе, живјети у једном таквом друштву постаје немогуће, постаје једна врста лудила од којег људи хоће да се одбране. Црква је та, у овом случају, која доноси истину. И у овом случају је повјерење у Цркву повјерење у истину.

И коначно, власт, наводно попушта и нуди одгоду почетка примјене закона док се не изјасни Уставни суд, па чак ни Суд у Стразбуру, али је и то врло провидна тактика зар не?

Видите на сву срећу, Црква се не бави тактиком него истином. Ако приступате нечему само тактички, ви се прилагођавате околностима. Црква, међутим, свједочи истину. А истина је сљедећа: Каква је то држава у којој било ко, предсједник, предсједник владе, министар, шеф дипломатије може рећи: “Ето, ове недеље, тај закон се неће примјењивати.“ Или: “Док мени не падне на памет, ти и ти закони неће важити.“

Па ће онда рећи једног дана када се пробуди: “Ех, од данас ти закони поново важе.“ Зна се ко законе доноси, зна се ко законе процјењује да ли су валидни са становишта Устава и општег законодавства, зна се која институција провјерава да ли је један закон компатибилан са другим законима.

Ми имамо најаве водећих људи у држави као што је Мило Ђукановић, који на свом партијском конгресу најављује да је један од основних задатака те партије да оснују аутокефалну цркву. Дакле то је потпуно необично, дакле могли бисмо, конзеквентно, помислити да је у питању увођење једне теократије у Црној Гори, па се питамо да ли ће водеће партијске личности у Црној Гори бити чланови будућег синода, да ли ће бити патријарси и поглавари, да ли ће њих прве помињати на литургијама.

У свим тим сегментима у Црној Гори су направљени пропусти. Донесен је закон који је контрауставан, који је контрадикторан са другим законима у Црној Гори, са Законом о културним добрима, са Законом о имовини и тако даље, те постоји још цијели низ закона који су у контрадикцији са овим законом. Имате и тај случај да предсједник Црне Горе прије него што је закон у скупштини донесен каже да ће бити донесен. Прије него што је Уставни суд оцијенио закон он каже да закон неће бити повучен. Према томе законодавна власт, извршна власт и судска власт су овдје у једној потпуној суспензији и имате појединце који се предсталвјају као монополисти свих нивоа власти. То је Карл Шмидт звао “политичка теологија“ у којој се закон поставља на мјесто Бога.

Професоре Шијаковићу, док смо јучер разговарали, споменули сте једну јако занимљиву идеју, а то је потреба за једним документом о заједничким етичким вриједностима коју би, овим поводом, требале подржати све вјерске зајенице. Какав би то био документ и шта би његово усвајање обавезивало како вјерске заједнице, тако и друштво?

Мени се чини да је ово моменат у којем би све традиционалне вјерске заједнице треба да буду солидарне. И видмо заиста да у Црној Гори од стране муслимана и католика долазе гласови подршке СПЦ. И заиста, ако заиста прочитамо слово закона, оно може да погоди све, иако је намјенски рађен против Српске православне цркве, јер са Римокатоличком црквом и Исламском заједницом влада има посебне уговоре, па би се могло тумачити да се на њих овај закон, у стриктном смислу неће примјењивати.

Ако неко тражи слободу, он мора прихватити и слободу другог. А у овом конкретном случају у Црној Гори се не ради само о отимању храмова, већ се ради о отимању душе. Народ је осјетио да неко хоће да му отме душу

Међутим, како нашој цркви припада част да оно што тражи за себе тражи и за све друге, мислим да би смо се, у овом тренутку сви заједно могли окупити, вјерски поглавари традиционалних религија на нашим просторима и договорити се да наступе са једном, да је тако назовемо, етичком декларацијом у којој би навели основне моралне норме које су заједничке свим великим религијама односно религијама књиге које кроз читаву историју имају међусобне односе, контакте и прожимања, а то су јудеохришћанска и исламска традиција и да се међусобно обавежу да ће се међусобно штитити и залагати се за те велике етичке идеале који се налазе у темељу наше цивилизације. Ово има своје дубље разлоге.

Према томе, они забасавају у простор светог. То не само да је бласфемично, то је покушај да се завлада простором светог.Вјероватно је сљедећи корак забасавања у простор светог, да сами себе прогласе за тотеме и свеце. Да уведу своју приватну теократију.

Ми данас можемо говорити о кризи демократије. Јер, данас се демократија претвара у тзв. процедуралну демократију, која се онда претвара у технологију владавине, дакле да је то једна технолошка процедура кроз коју власт легитимише своју власт. Да поједноставимо, колико ко има моћи и новца, толико је у стању да кроз ту процедуру легитимише своју власт. Ми више у свом демократском друштву немамо у првом плану идеале демократије какви псотоје још од античких времена и какве је модерно доба развило. Више не говоримо о идеалима живота у заједници, већ говоримо о технологији репродуковања власти.

Унеколико, модерна секуларна држава се заснива на моралним начелима које није у стању сама да произведе, већ их насљеђује и посуђује од великих религијских традиција. Е управо због тога би једна декларација, једна заједничка порука вјерских лидера традиционалних вјерских заједница, била једна обавеза за све нас са друге стране да уређујемо заједнички живот на идеалима правде, истине и поштовању људског достојанства, како у Црној Гори, тако и регионално говорећи, јер смо мање-више пред истим изазовима и истим проблемима. А то сви знају из својих породичних историја колико смо ми међусобно повезани, колико смо повезани родбински и крвно као комшије, сусједи и пријатељи, као они који баштине европску културе, који живе на истом простору и на којима лежи одговорност да уреде заједнички живот. Зашто нама мора доћи неко из бијелог свијета, ко о нама ништа не зна, да нас приведе за заједнички стол како бисмо водили дијалог. Тај дијалог се у том случају претвара у дистрибуцију моћи, а не у сурет идеја, у поштовање једних и других и свијест о томе да смо у крајњој линији једно.

Извор: preokret.info