X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Здравосфера
27/01/2020 |  09:33 | Извор: СРНА

На данашњи дан 1945. године ослобођен највећи нацистички логор

Годишњица совјетског ослобођења највећег нацистичког логора за масовно уништавање становништва Аушвица - 27. јануар 1945. у свијету се обиљежава као Међународни дан сјећања на жртве холокауста.
Аушвиц (илустрација) -
Аушвиц (илустрација)

Аушвиц се налазио у јужној Пољској, 50 километара западно од Кракова и 286 километара од Варшаве, а име је добио по оближњем граду Освјенћим /Аушвиц на њемачком/. Након њемачке окупације Пољске септембра 1939, Освјенћим је прикључен Немачкој и име му је промијењено у Аушвиц.

У концентрациони логор Аушвиц укупно је депортовано 1,3 милиона људи из разних дијелова Европе. Од тог броја, у овом злогласном логору побијено је 1,1 милион људи од чега је њих милион било Јевреја.

Већина жртава је убијена одмах по приспјећу у логор у гасним коморама Аушвица два у којима је коришћен гас циклон Б. Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стријељањем и у медицинским експериментима.

Међу страдалима је и 19.000 Рома који су убијени у јулу 1944, и око 83.000 Пољака. Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу свједочио да је до 2,5 милиона људи умрло у Аушвицу.

До данас су сачувани многи објекти логора Аушвиц. Они су званично под заштитом Државног музеја Аушвиц-Биркенау, основаног 1947, који има и функцију истраживачког центра за проучавање холокауста.

УНЕСКО је овај логор 1979. прогласио дијелом Свјетске баштине под именом "Аушвиц-Биркенау - њемачки нацистички концентрациони логор смрти".

За изградњу највећег концентрационог логора на том подручју била су пресуна три разлога - у Аушвицу је постојала пољска касарна што значи да је инфраструктура барем дјелимично већ постојала, позиција је била уз жељезнички чвор, што је нацистима одговарало јер су се депортације углавном одвијале уз помоћ жељезнице, а посљедњи мотив је био велики и ненасељен простор, што је омогућавало лакше скривање дешавања унутар логора.

Аушвиц су чинила три логора - први је отворен 20. маја 1940. године и био је центар администрације, а у њему је страдало око 70.000 људи, углавном Пољака и совјетских ратних заробљеника.

Аушвиц два /Биркенау/ отворен је 8. октобра 1941. и био је логор смрти у коме је убијено 960.000 Јевреја, 75.000 Пољака и 19.000 Рома. Он је био највећи од три логора.

Аушвиц три /Моновиц/ отворен 31. маја 1942, био је радни логор фабрике ИГ боје.

Такође, постојало је око 40 помоћних логора под заједничком управом, од којих су неки били неколико десетина километара од главних логора у којима је било од неколико десетина до неколико хиљада логораша.

Аушвицом је управљала парамилитарна грана нацистичке партије СС. До љета 1943. логором је командовао Рудолф Хес, а касније Артур Либехеншел и Рихард Баер. Хес је послије рата током суђења дао детаљан опис рада логора, а описао га је и у својој аутобиографији. Објешен је 16. априла 1947. на улазу у крематоријум Аушвица један.

Особље логора дијелом су чинили сами логораши, од којих су неки имали улогу капоа /већином робијаши/ и радника у крематоријумима. Капои су одржавали ред у баракама, припремали су новопридошле логораше за егзекуцију /скидање одјеће и одузимање личних предмета/, уклањали златних зуба из вилица лешева и преносили тијела у крематоријуме. Нијемци би повремено ликвидирале цијеле јединице капоа.

Авионски снимак логора Аушвиц два - Биркенау на врхунцу његове активности јуна 1944. показује да је процес ликвидација достигао такве размјере да крематоријуми нису били довољни, већ су правили отворене ломаче.

Заробљеници су довожени у Аушвиц-Биркенау композицијама возова. Када би приспјели у логор, дијелили су их у двије групе - оне које би одмах погубили и оне које би регистровали као логораше.

Прву групу чинило је око 75 одсто људи и они би убрзо били спроведени у гасне коморе. У њој су била сва дјеца, мајке са дјецом, старци и сви они који нису дјеловали снажни. Припадници СС трупа су говорили жртвама да их воде на туширање и процес уклањања ваши.

Гасне коморе су биле прерушене у просторије за туширање. Када би их напунили, затварали би врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране. Капацитет за убијање и кремирање износио је 20.000 жртава дневно. У логору Биркенау цијанид је настајао од таблета циклона Б. Њих су производиле компаније из Хамбурга и Десауа чија је мјесечна производња била 2,75 тона.

Преостали логораши су радили као ропски радници у фабрикама ИГ боје и Круп. Од 1940. до 1945. регистровано је 405.000 ропских радника. Њих 340.000 нестало је у стријељањима, пребијањима, од изгладњелости и разних болести.

Посебне радне јединице логораша су клијештима чупале златне зубе жртвама гасних комора. Злато је топљено и транспортовано у Њемачку. Лични предмети логораша су одношени у складиште, одакле су их по жељи пљачкали припадници СС.

До 1943. у логору су се појавиле организације логораша. Уз њихову помоћ побјегло је пар заробљеника који су носили вијести о истребљењу стотина хиљада мађарских Јевреја у периоду мај-јун 1944.

Почетком октобра 1944. на устанак се подигло 250 чланова јединице задужене за уклањање лешева. Напали су војнике СС импровизованим оружјем: камењем, сјекирама, алатом и гранатама кућне израде.

Младе Јеврејке које су радиле у фабрици муниције прокријумчариле су експлозив у логор којим је дјелимично уништен крематоријум четири. Тада се побуњеницима придружила екипа логораша из крематоријума два, који су такође савладали своје стражаре. Послије експлозије, пресијекли су електричну жицу и побјегли у шуму. Већина групе је касније ухваћена и ликвидирана.

Током постојања логора у Аушвицу бјекство је покушало око 700 логораша, од којих је 300 то и успјело. Уобичајена казна за оне које би ухватили у бјекству била је смрт изгладњивањем. Породице оних који су утекли су понекад хапшене и довођене у Аушвиц да би одвратили остале логораше од покушаја бјекства. Ако би неко успио да побегне, СС би насумице бирао 10 логораша из његовог блока и остављао их да умру без хране.

Споменик за жртве Аушвица се налази у Аушвиц-Биркенау два. Текст је исписан на свим језицима жртава.

Аушвиц-Биркенау је био логор смрти у коме је погубљено највише људи, иако је са радом почео најкасније. Године 1941. у масовним егзекуцијама у окупираним подручјима нацисти и њихови сарадници су побили 1,1 милион Јевреја.

Године 1942. око 2,7 милиона Јевреја је страдало у логорима Операције Рајнхарт, који су створени за истребљење три милиона пољских Јевреја. У Аушвицу је те године убијено око 200.000 Јевреја. Пола милиона Јевреја убијено је 1943. /од тога половина у Аушвицу/.

Од тада, са радом је наставио само логор у Аушвицу, и то као радни логор и логор за уништење Јевреја из остатка Европе.

Аушвиц је у функцији логора смрти радио пуним капацитетом од априла до јуна 1944, када је био центар за уништавање мађарских Јевреја. Број усмрћених је био толики да су неки лешеви спаљивани на ломачама на отвореном.

Новембра 1944. Хајнрих Химлер је наредио уништење крематоријума у Аушвицу. Гасне коморе у Биркенауу припадници СС дивизије дигли су у ваздух јануара 1945. у покушају да сакрију њемачке ратне злочине пред совјетским трупама које су се приближавале.

СС команда је 20. јануара наредила да се побију сви преостали логораши, али ова наредба није извршена у хаосу њемачког повлачења. Нацистичко особље је 17. јануара 1945. почело евакуацију, а близу 60.000 логораша натјерани су на марш смрти према логору Лослау.

Око 20.000 логораша из Аушвица успјело је да стигне до логора Берген-Белзен у Њемачкој, гдје су их ослободили Британци априла 1945. Најслабијих 7.500 остављено је у логору.

Њих је ослободила 322. стрељачка дивизија Црвене армије 27. јануара 1945. Тада је 231 својетски војник положио живот да дефинитивно оконча монструозно нацистичко "рјешење јеврејског питања".

Генерална скупштина Уједињених нација је 2005. године донијела званичну резолуцију о обиљежавању овога дана, која апелује на све чланице ове организације да поштују сјећање на жртве холокауста.