latinica  ћирилица
10/01/2020 |  08:48 ⇒ 08:53 | Аутор: Глас Српске

Митровић: Дан побједе

Деветог јануара 1992. године проглашена је Република српског народа Босне и Херцеговине, што је касније промијењено у назив Република Српска. Претходно је на плебисциту у новембру 1991. изражена воља српског народа да остане у Југославији са Србијом и свима другима који то желе, пише у колумни за Глас Српске Славко Митровић.
Славко Митровић - Фото: Глас Српске
Славко МитровићФото: Глас Српске

Колумну преносимо у цијелости:

Било је то прије крњег референдума 1. марта 1992. и прије било каквог међународног признања  и постојања "републике БиХ". Плебисцит и 9. јануар су били одговор српског народа који је препознао шта се спрема у процесу разарања Југославије. Кориштено је суверено право сваког народа утврђено међународним актима, од којих су два међународна пакта постала и саставни дио Дејтонског устава БиХ.

Акти српског народа су били реакција на одлуке које су доношене кршењем Устава СР БиХ, без учешћа српских посланика у октобру 1991. Потом су Хрвати 18. новембра 1991. донијели одлуку о формирању Хрватске заједнице Херцег-Босне. Одлука крњих органа БиХ о независности услиједила је након неуставног референдума 29. фебруара и 1. марта 1992, супротно и од мишљења Бадинтерове комисије, која је растезала међународно право у корист сецесиониста од међународно признате СФР Југославије. Дакле, Хрвати и Срби су искористили право народа на самоопредјељење, па ни тражење и добијање међународног признања у априлу и мају 1992. године, нечега што је било тек географски простор у границама предратне БиХ,  није могло саставити БиХ све до Дејтона. Дејтон је био компромис и формула опстанка БиХ као заједнице три равноправна народа. Да сваки од њих бира своју власт и легитимне представнике и саставља власт на нивоу заједничких органа. У пракси, Бошњаци су све чинили да они буду "равноправнији" и да, кад то могу, изаберу себи подобне Србе и Хрвате. Драстично је то у случајевима избора Жељка Комшића за хрватског члана Предсједништва БиХ и формирања федералне владе са проусташком странком права и минорном странком Лијановића.

Као што је избор Младена Иванића за српског члана Предсједништва БиХ, преовлађујућим бошњачким гласовима 2014. године, био казна и освета Србима и Републици Српској, баш онако као што су бирајући Жељка Комшића били казна Хрватима за Хрватску Републику Херцег-Босну. Љубав Бошњака према Иванићу најбоље се види по дочеку који су му као своме приредили у Зеници у мају 2015. године. Усхићење и радост коју не исказују ни према Бакиру Изетбеговићу најбоље се виде на петнаестоминутном снимку на Јутјубу. Једнако усхићен и задовољан, Иванић као самохвалу изговара: "Ја сам био учесник реформи типа увођења ПДВ-а на нивоу БиХ, увођења царина на нивоу БиХ, увођења војске на нивоу БиХ, увођења обавјештајне службе на нивоу БиХ. Нађите теже реформе од ове четири које смо прошли. Кажу да то не би прошло да странци нису притискали. Морам рећи да није тачно да је било притиска странаца".

На Иванића и није требало вршити притисак, јер је то и договарао са странцима, а само понекад у јавности се одупирао, тек реда ради. Све те “кључне реформе” о којима говори Иванић извршене су у периоду од 2001. до 2006. године, за вријеме мандата СДС-а и ПДП-а, када је СНСД био опозиција. То је директно признање уставне деконструкције БиХ створене у Дејтону. Све то је урађено, а да претходно није промијењен и допуњен Устав БиХ и створен уставни основ за те четири Иванићеве реформе којима су одузете надлежности Републици Српској. Није постојао уставни основ за увођење ПДВ-а и приоритет финансирања БиХ, а ентитетима шта остане, ни за заједничке оружане снаге, ни обавјештајну службу, ни царину коју су до тада прописивали и убирали ентитети, као ни за бројна министарства и институције на нивоу БиХ. Зато је кренуо притисак за уставне промјене. Прво је то био "Априлски пакет" из 2006. године, потом "Бутмирски пакет" из 2009. године, који су имали за циљ да "угурају" у Устав БиХ оно што је у међувремену Иванићевим реформама отето Републици Српској. Да се СНСД није вратио на власт у марту 2006. године, Републици Српској би била одузета и полиција, што би било остварење обесмишљавања Републике и свођења на празну љуштуру. Уставне промјене нису прошле и гурнуте су у запећак, да би се одмакло од мјеста злочина - наметања и доношења неуставних закона ради давања надлежности нивоу БиХ, а без уставног основа.

Бошњачка елита - политичка, медијска, вјерска, назовиграђанска, покушали су исто са гласањем за Иванића на изборима 2018. године. Али овај пут српски бирачи су били опрезнији, па су гласајући за Милорада Додика дали досад највећу подршку српском члану Предсједништва БиХ. Срби су овај пут знали шта чека Републику Српску са још једним Иванићевим мандатом потпомогнутом аминашима, лапрдалима, државним туристима, извођачима бошњачких унитаристичких замисли по разним измишљеним и неуставним бе-ха агенцијама које су добили као изборни губитници у Републици Српској у претходних шест избора. Није њима Бакир Изетбеговић дао функције да би заступали и штитили интересе Републике Српске, већ да би били пуки декор за несметано гажење и гушење легитимне изборне власти у Републици Српској. Да не би сметали доминацији бошњачке политике у управљању Уставним судом БиХ у укидању 9. јануара као дана стварања Републике Српске. Бошњацима смета што је 9. јануар био прије 1. марта и 6. априла 1992. када су назор и нахеро стварали такозвану “Републику БиХ” која је тај назив изгубила у Дејтону. Уставни суд БиХ је чак покушао забранити референдум о 9. јануару, иако је референдум уставна категорије у Републици Српској, а никако није у БиХ. СДС и ПДП су омогућили Изетбеговићу да може владати Тужилаштвом БиХ и наређивати истраге против посланика Народне скупштине и руководства Републике Српске, пријетити затвором директору СИПА који га није слушао и зато је замијењен кадром СДС-а. Бакир је застрашивањем путем Тужилаштва БиХ натјерао на објављивање лажних резултата пописа становништва, по коме је правим чудом испало да Бошњака има преко 50 одсто, иако су стварали муслиманско-бошњачки идентитет на причама о геноциду, етничком чишћењу, 300 хиљада убијених Муслимана већ прве године рата, агресији Србије и Хрватске. 

Размјере штете учињене Републици Српској у претходном мандату власти на нивоу БиХ нису  још у потпуности видљиве. Тешко ће се и отклањати, јер је то заодјенуто у одлуке (не)надлежних органа. То што тих надлежности нема у Уставу БиХ чак ни у назнакама, одлукотворце код Бошњака и странаца још не брине, осим као понека ноћна мора.

Намјера бошњачке политике након избора 2018. године била је задржати статус кво: власт у већини кантона, неизоставно у сарајевском, у Федерацији БиХ и на нивоу БиХ - Предсједништву БиХ и Савјету министара. У Предсједништву са два члана изабрана бошњачким гласовима, прегласавати Додика, поготово у областима гдје не може уложити ентитетски вето, а Савјет министара са СДС/ПДП-ом продужити до 2022. године. Бакир то није ни крио - рекао је да са СДС-ом и ПДП-ом веома добро сарађују, заправо они одрађују у Савјету министара оно што њему треба. А требало је да одржавају у животу Акциони годишњи план за чланство у НАТО-у, умјесто да гласају против и тиме га заувијек скину са дневног реда. Комбинатори су се прерачунали, јер су били сигурни у наставак штеточинске политике Иванића, СДС-а и ПДП-а која им је донијела Стратегију спољне политике БиХ са чланством у НАТО-у, Преглед одбране и План развоја и модернизације Оружаних снага БиХ, што је Иванић као члан Предсједништва изгласао 2016. године.

То је стање које је затекао Додик, без могућности да стави на дневни ред тако трасиран и неповратан пут у пуноправно чланство у НАТО-у. То је насљеђе које је оставио Младен Иванић са СДС-ом и ПДП-ом, супротно Резолуцији о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности коју је донијела Народна скупштина као највиши орган народне власти Републике Српске у октобру 2017. године. 

Шта се могло учинити? Упорно одбијање Републике Српске о чланству БиХ у НАТО-у остајало је без ефекта, јер су Бошњаци отворено говорили да је НАТО већ активирао Акциони план за чланство (МАП) позивом БиХ из децембра 2018. да достави свој Годишњи национални план за чланство (АНП), у складу са процедурама и у форми којима се иде ка чланству. Тако је настао и фамозни АНП од 167 страна у којима је на више мјеста јасно стајало: ИНТЕГРАЦИЈА У НАТО па чак и "уставни аспекти приступа БиХ НАТО-у". Пуноправно чланство БиХ у НАТО-у сведено је на чисто технички аспект, без могућности да се то и спријечи, јер су све одлуке што се тиче БиХ већ донесене.

Програм реформи БиХ који је Предсједништво БиХ усвојило 19. новембра 2019. донио је преокрет текстом: "ОВАЈ ДОКУМЕНТ СЕ ПОДНОСИ БЕЗ ПРЕЈУДИЦИРАЊА КОНАЧНЕ ОДЛУКЕ О ЧЛАНСТВУ, А ЗА ЧИЈЕ УСВАЈАЊЕ ЋЕ БИТИ ПОТРЕБНА ДОДАТНА ОДЛУКА ПРЕДСЈЕДНИШТВА И ПАРЛАМЕНТАРНЕ СКУПШТИНЕ БиХ".

Дакле, Босна и Херцеговина нема коначну одлуку о пуноправном чланству у НАТО-у, него ће се о томе тек одлучивати. Ко? Предсједништво БиХ и Парламентарна скупштина БиХ. Република Српска има и уставни механизам заштите ако би се покушала донијети одлука о чланству у НАТО-у прегласавањем  српског члана Предсједништва. Чланство у НАТО-у спада у вођење спољне политике по члану 5.3. Устава БиХ. У случају прегласавања, српски члан може такву одлуку прогласити штетном по витални интерес Републике Српске и упутити Народној скупштини Републике Српске, која је потврди двотрећинском већином, па таква одлука постаје ништавна, као да није ни постојала. Ту праксу су користили српски чланови Предсједништва БиХ Небојша Радмановић и Милорад Додик, чиме су укидане одлуке Предсједништва БиХ супротне интересима Републике Српске. Такође, у складу са Резолуцијом о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Републике Српске, о евентуалном чланству било би претходно изјашњавање на референдуму у Републици Српској. Уосталом, то предвиђа и Резолуција Парламентарне скупштине БиХ (“Службени гласник БиХ” 25/08) у којој се каже да “евентуални позив за чланство у НАТО-у захтијева свесрдну подршку грађана те конзистентну посвећеност и кооперацију свих парламентарних политичких фактора”. У Републици Српској нема ни једног, ни другог. Имају јасни ставови о војној неутралности оснажени новим закључцима Народне скупштине Републике Српске након разматрања Информације о “Програму реформи БиХ” 23. децембра 2019. године. О евентуалном чланству прије одлучивања у Предсједништву и Парламентарној скупштини БиХ српски члан Предсједништва и посланици из Републике Српске неће одлучивати прије изјашњавања грађана Републике Српске НА РЕФЕРЕНДУМУ. Осим, ако тада у Предсједништву не буде поново Младен Иванић и СДС са ПДП-ом. А неће, јер су својим дјеловањем претплаћени да буду губитници и опозиција. 

Евидентно је да су у ПДП-у Младена Иванића у континуитету били и остали заговорници НАТО-а у Републици Српској. О томе свједоче бројне изјаве и извјештаји. НАТО оријентацију ПДП-а потврђује сајт ВИКИЛИКС откривајући депешу тадашњег америчког амбасадора у БиХ Чарлса Инглиша из маја 2008. године, којом изражава забринутост за функцију тадашњег замјеника министра одбране Игора Црнатка. У депеши Инглиш пише: “Црнадак се доказао као снажан и проактиван српски глас када је у питању подршка агенди за придруживање НАТО-у и америчким безбједносним интересима у Босни.” Стратегију спољне политике БиХ припремало је Министарство спољних послова и министар Игор Црнадак из ПДП-а, а усвојило Предсједништво БиХ 13. марта 2018. године уз сагласност тадашњег члана Предсједништва Младена Иванића. “МАП је државна обавеза. То је, дакле, међународна обавеза коју је прихватила и Република Српска”, цитира Иванића бошњачки генерал Фикрет Муслимовић у “НАТО анализи”. Игор Црнадак у интервјуу сарајевском “Ослобођењу”: “Чињеница је да је међународна обавеза преузета. Према томе, то јесте наша обавеза.” Такве ставове потврдио је и Драшко Станивуковић, посланик ПДП-а, гостујући у емисији на Н1 телевизији.

Политичко Сарајево је (не)изљечиво болесно још од ратног поклича Алије Изетбеговића да ће жртвовати мир за независну БиХ, наравно по вољи муслимана и на (не)скривеним поставкама његове Исламске декларације. Могло би се рећи да политичко Сарајево и опозиција у Републици Српској имају своје фетише. За Бошњаке је 9. јануар неуставан и незаконит колико год то противрјечи здравом разуму. Фетиш СДС-а и ПДП-а је њихова измишљотина о доласку Додика на власт на НАТО тенковима. Помињу то са оргазмичком егзалтацијом, ваљда због дугачких топова. Обје будалаштине - сарајевска и опозициона, сталним понављањем постају све веће. 

Дотле Република Српска прославља 9. јануар као Дан Републике и као дан побједе у континуитету од јануара 1992. године. Сваке године и за сва времена, како гласи слоган овогодишње прославе.