X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
С љубављу храбрим срцима банер
05/11/2019 |  18:08 | Извор: РТРС

Жене жртве рата боле вишедеценијске лажи, али цијене напоре институција да се неправде исправе

Остављене на маргинама друштва, препуштене саме себи, својим страховима и неизбрисивим траумама, жене жртве рата у Републици Српској деценијама су се бориле да прекину шутњу, испричају своју страну приче и изборе се за своја права.
Жене жртве рата (фото: banjaluka.net) -
Жене жртве рата (фото: banjaluka.net)

Права жена са простора Републике Српске, које су у протеклом грађанском рату средином 90-их година прошлог вијека преживјеле ратну тортуру годинама су била запостављана, њихове приче остајале су неиспричане, а правда им се чинила недостижном у појединим тренуцима.

Тек данас, 24 године након окончања ратних сукоба на нашем подручју и седам година од оснивања Удружења жена-жртава рата Републике Српске, стање почиње да се мијења. Свијест грађана, али и надлежних институција о битности ове категорије друштва, полако почиње да се буди. Жене уз помоћ Удружења, али и окружења, почињу да враћају самопоуздање и спремно иступају у борби за једнакост и законом осигурана права.

Велики искорак у исправљању неправде и процесу социјалног збрињавања жена – жртава рата у Републици Српској је начињен 2018. године доношењем Закона о заштити жртава ратне тортуре, који на годишњем нивоу предвиђа милион марака за мјесечне накнаде особама које су претрпјеле сексуално насиље у протеклом рату.

Сједницу Народне скупштине Републике Српске, на којој је усвојен овај закон, из Удружења жена жртава рата сматрају историјском, јер је по први пут од оснивања Републике Српске донесен законски оквир који ће женама жртавама тортуре помоћи да остваре своја права.

- Закон о заштити жртава ратне тортуре је огроман искорак Српске, као да смо из таме изашли на свјетло. Закон жртвама омогућава статус и права која заслужују. Оно што је овим Законом жртвама омогућено, односи се на олакшице код лијечења, односно приликом уплате партиципације, бесплатну правну помоћ, ослобођење од такси, бањску рехабилитацију и друга права која проистичу из статуса жртве ратне тортуре. Жртве које су преживјеле сексуално злостављање или силовање имају право и на примања и она су распоређена у три категорије, па се примања крећу од 134 до 304 КМ, у зависности од групе за коју је жртва пружила доказе. Највећа примања, од 304 КМ, имају жртве које су током тортуре доживјеле трудноћу, па су или изгубиле или родиле дијете - рекла је Божица Живковић Рајилић, предсједница Удружења жена жртава рата Републике Српске.

Од оснивања Удружења, 2012. године до данас број чланова се драстично повећао, па тако од почетних 36 чланица Удружење долази до 711 жена чланица, колико тренутно броји. Признајући овој организацији статус удружења од јавног интереса, његови задаци се сматрају скоро испуњеним, јер се од почетка рада међу основним цијевима издвајало признавање и препознавање организације од институција Српске. Поред тога, свакодневном борбом и радом постиже се испуњавање и осталих задатака, као што су побољшање свакодневног живота кроз спровођење у пакси законом загарантованих права.

Иако је дуги низ година удружење постојало захваљујући самосталном финансирању и важна питања ријешавало самоиницијативно, године рада и труда уродиле су плодом, па су институције Републике Српске напокон препознале значај ове организације и пружиле јој помоћ и мјесто у друштву које заслужују.

Проблем је постојао и са погрешном категоризацијом, па су ове жртве дуги низ година сматрале "колатералном штетом" рата.

- У Републици Српској се годинама ова категорија цивила уопште није помињала. Сврставали су нас у колатералну штету или приписивали категоријама којима уопште не припадамо. Тако смо биле сврстане у цивилне жртве рата и тиме биле изједначене са онима које је погодио лутајући метак или са онима који су на неки други начим добили оштећење организма, а да нико од њих није привођен, затваран, пребијан и психички, физички и сексуално злостављан или је био у рукама непријатељских војника. Све власти у Републици Српској, од њеног настанка до 2013. године, правиле су исту грешку, негирале су нас. Тек са нашим оснивањем и дјеловањем ствари почињу да се мијењају - истиће Рајилићева.

Значај Удружења огледа се и у аутентичном свједочењу и упознавању домаће и свјетске јавности са догађајима из логора, сабирних центара и затвора организованих од припадника војних и паравојних формација Армије БиХ и Хрватске војске.

- Много нас боли вишедеценијска лаж која се пласира у регионалним и свјетским медијима, као и једнострано обавјештавање јавности, посебно у иностранству, као и представљање Бошњакиња и Хрватица као јединих жртава, а Војске Републике Српске као јединих злочинаца - поручују из Удружења.

У организацији овог удружења сваке године спроводи се програм психолошке рехабилитације, која за циљ има оснаживање жртава и охрабривање жена да јавно говоре о трауми, али и да им се пружи подршка приликом пријављивања злочинаца инспекторима МУП-а и тужиоцима за ратне злочине.

- Ми смо 2014. године почеле са пријавама за злочине над цивилима учињених од злочиначких снага ХВ и Армије БиХ и до сада у скоро свим процесима су свједоци чланице Удружења. Након пет година, на нашу пријаву ухапшено је десетине злочинаца, покренути су многи пројекти, а неки од њих су и завршени. Нисмо задовољне симболичним казнама, али, прије наших пријава, нисмо имали ништа. Поред тога, урадиле смо монографију са 15 наших исповијести, која је подржана од институција Републике Србије, која су урадиле превод на енглески језик и бесплатно је штампали. Уз помоћ предсједника Републике и представништва Српске у свијету, монографију смо промовисали у Америци, а прошле године и у Паризу. Пројекцијом филмова "Нијеми крик" и "Преживјела сам, идем кући" у Минхену и Стокхолму, свјетску јавност упознали смо са нашим страдањима - поручује она.

У истој земљи, али разлика између два ентитета огромна

У разговору са Рајилићевом сазнајемо да, и након дугогодишње борбе и истрајности у својим захтјевима, данас процес признавања права тече нешто лакше него претходних година, али да и даље ипак постоје одређени проблеми приликом остваривања права, те да су жене жртве у ФБиХ постигле много више у побољшању свог положаја у односу на жртве у РС.

- Данас нам је нешто лакше, али то није ни близу онога што заслужујемо и што је прописано међународним правом и конвенцијама. За разлику од нас, жене жртве у ФБиХ су далеко више постигле, њихова права и примања су двоструко или троструко већа, у истој држави, али у два ентитета много се разликујемо. Међу институцијама Српске наишли смо на појединце који се максимално ангажују поводом наших потреба и проблема, али и даље постоји дио административног апарата који остаје потпуно инертан. Закон о заштити жртава ратне тортуре је, за сада, у овим условима најбоље рјешење за оне које су доживјеле да траже своја права - додаје она.

Актуелни предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић, према ријечима предсједнице Удружења, има слуха за потребе овог удружења, па тако подршка не изостаје ни из кабинета премијера, али оно што Рајилићева посебно наглашава јесте Вишковићева лична подршка, не само као функционера, него као човјека.

- Премијер Радован Вишковић, још док је био народни посланик, пружао нам је изузетну подршку и помоћ код усвајања Нацрта, али и Приједлога Закона о жртвама ратне тортуре. Пружио нам је максималну подршку у НСРС, али не само као посланик, него прије свега као човјек - додаје Божица Живковић Рајилић.

Поред досадашње помоћи, актуелна Влада Републике Српске преко ресорног министарства квартално обезбјеђује средства за рад Удружења, али и средства за пројекте пријављене током јавног позива.

Извор: banjaluka.net