ОРГАНИ ВАЂЕНИ У БОЛНИЦАМА ОВК

За те потребе коришћени су дио болнице у касарни "Бајрам Цури", дом здравља у фабрици "Кока-Коле" у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320 у мјесту Бурељ и приватна кућа адаптирана у болницу у близини мјеста Тропоја, такозвана "жута кућа". Осим тих локација, српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и илегални затвор у руднику Дева који се налази у пограничном дијелу између Косова и Албаније, један крај тунела је на Косову, а други у Албанији. До ових података, Тужилаштво за ратне злочине је дошло истрагом на случају "33-08", под радним називом "Трговина људским органима". Предмет је отворен прије двије године, како би се провјериле тврдње које је бивша главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте изнијела у својој књизи "Лов, ја и ратни злочини". Тужилаштво за ратне злочине Србије дошло је и до информација о броју пацијената са тешком инсуфицијенцијом бубрега који су током рата на Косову били збринути и подвргнути третману у Албанији и Македонији. У клиничко-болнички центар "Мајка Тереза" у Тирани током 1999. године примљено је 75 пацијената са Косова, док је у Универзитетску болницу у Скопљу са дијагнозом тешке инсуфицијенције бубрега примљено 70 пацијената са Косова и Метохије. У Тирани је урађено неколико пресађивања бубрега. У истој болници је од 75 пацијената задржано њих 35, док су остали превезени у Италију (25) и Аустрију (15), гдје су чекали на пресађивање. Српско тужилаштво као један од доказа за тврдњу о сумњивим органима наводи изјаву доктора Сулејмана Кодра, шефа одјељења за трансплантације КБЦ "Мајка Тереза" у Тирани. Он је новинарки "ТВ Топ њуз" из Тиране Бљерини Моки испричао да су у овој болници забиљежени случајеви пресађивања органа од непознатих донора, али да се "хирурзи не могу сматрати одговорним за то". Дошло се и до података да су цивили, жртве трговине органима, били камионима одвожени са Косова у Албанију, у вријеме и непосредно након ратних дејстава. Једини правци за превоз камионима били су на граничним прелазима Ћафа Прушит и Врбница које су контролисале албанске граничне службе. Постоје и бројни докази да су цивили дуго били заточени у логорима, али да никада нису ослобођени. Тако тужилаштво располаже званичним дописом УН мисије на Косову да су двије особе српске националности, Мићо и Радмила Петровић "живи и да се налазе у логору или заробљеништву". Иако ова информација потиче из 1999. године, они никада нису пронађени и даље се воде као нестали. Докази за тврдње да су отети цивили живи и заробљени огледају се и у прикупљеним изјавама свједока. У тим списима се наводи да су припадници ОВК током 1999. и 2000. године контактирали породице несталих и киднапованих особа из Гњилана, рекавши им да су им чланови породице живи и да се налазе у логору Бурељ у Албанији, наводи "Политика".