Барјактаревићи - синоним српског страдања

Алекса и Љубинка Барјактаревић могли су пут Аустралије - у предвечерје рата родбина их је тамо жељно чекала! Али, Горан, Никола и Душко Барјактаревић, тек стасали младићи, по узору на дједа Димшу солунског добровољца, остали су у родном Виличу надомак Средњег – да се боре за слободу! Да штите огњиште и родитеље! Први је погинуо најстарији Горан у септембру 1992. Имао је само 27 година, а 14 мјесеци касније, иста, зла коб задесила је и најмлађег Душка који је погинуо у 23. години.

Да вида родитељске ране и носи тешко бреме непребола за браћом, остао је Никола који је заједно са осталим сарајевским Србима дио библијског егзодуса. Између свог дома под тада муслиманском влашћу, и Републике Српске изабрали су Барјактаревићи слободну Српску и слободу у њој. У тој слободи сада стасавају Николине кћерке Николина, Бранка и петогодишња миљеница дједа и баке – Маријана.

Напуштајући у Дејтону отето им родно мјесто, Барјактаревићи су оставили домове и имовину, али су понијели Горанове и Душкове земне остатке. Похранили их на најтужније парче српске земље на Балкану – Мали Зејтинлик да смирај пронађу са саборцима у "уснулом" пуку. А они пут наставили до Поточара, али закратко!

Родитељска и братска љубав била је јача од постратне неизвјесности! Коју годину касније, вратили су се у Соколац. И ту, вриједно и у слози градећи нови дом, започели и нови живот. Да уснулим јунацима буду ближе, да остарјели родитељи лакше и чешће могу да припале воштанице и одморе душу крај два нијема мермерна свједока.

Док постоје потомци уснулог пука на мртвој стражи, и потомци потомака, на истоку и западу, на сјеверу или југу – 9. јануар и Република Српска остају завјет. Завјет који не могу да избришу ни комшије - фалсификатори, нити бјелосвјетски моћници, никаквим одлукама, наредбама, или подмуклим жељама да мијењају непромјењљиво – да мијењају историју!