Част отаџбине: Завјет палих родољуба је вјечна Српска
Текст преносимо у цијелости:
Ових дана кроз наше мисли и нашу причу пролазе наши саборци, наши жртвеници они који положише живот за нас који преживисмо, за њихове и наше потомке, за нашу слободу, за нашу Републику Српску. Пошто је и нас живих и њих на жртвенику, судбина Републике Српске, за њихов миран починак и наш овоземаљски живот, завјетно је морамо учинити трајном. За оне који долазе иза нас, нашу љубав према Републици Српској, цијени њеног настанка, њеном значају по опстанак српског народа и његову истрајност на својим огњиштима морамо пренијети на наше потомке.
Та едукација мора бити дневна, а посебно изражена у овим свечаним данима када нашој Републици Српској славимо рођендан. Саборно изађимо да заједно дочекамо нашу одраслу, одавно пунољетну Републику Српску.
У овим данима прије њеног рођендана пресаберимо се, исповједисмо се свако пред собом шта смо погрешно радили и доприњели да наша Република Српска не буде још развијенија, јача, трајнија и вољенија. Сви смо људи и нема безгрешних. Ово пишемо не да критикујемо, да се дијелимо, већ напротив да се сви приберемо, саберемо и с покајањем окренемо једни другима уз опрост и добробит здраве и трајне Републике Српске.
Колико је учинимо трајном толико смо и ми Срби трајни и биолошки сигурни преко ријеке Дрине, а нашу матицу Србију чинимо јачом. Та нит између Срба ма гдје живјели са матицом Србијом мора постати нераскидиво челично уже.
Политичке партије и изабрани представници у органима власти свих нивоа морају да се држе својих прокламованих програма и циљева. До сада то није било тако. Нема политичке партије која се није огрешила о Републику Српску, са мањим или већим последицама по њу и српски народ. Без обзира на све околности и оправдања било које врсте нико нема оправдање за што је учинио или пристао да пренадлежности Републике Српске верификоване Дејтонским споразумом преноси на било кога не питајући спрски народ.
Пошто нема безгрешне партије у чину преноса надлежности са Републике Српске и српског народа на БиХ из тог проистиче и обавеза свим партијама из Републике Српске да се уједине и све то што су непитајући српски народ предали, врате Републици Српској и српском народу. То право Република Српска већ је животима одбранила и овјерила Дејтонским уговором и нема разлога да се пита било ко или да се тражи сагласност било кога, да се то врати. То мора бити јединствена одлука свих партија у свим огранима власти Републике Српске и БиХ. Тај поступак свих биће мјерило одговорности према српском народу јер сте га сви у неком периоду преварили и без питања прихватили нечије одлуке уз различита оправдања.
Тај неко, да ли високи представник или неко други завео нас је у прашуму гдје не можемо да се оријентишемо и изађемо из исте. Чак се у "џунгли и магли" свађамо и дезорјентишемо. Само кретање под једним политичким азимутом "Изворни дејтон" можемо наћи пут спаса. Овај пут не може бити парцијалан ни вођен од било ког појединца већ свеобухваћен и вођен одлукама Парламента Српске које чине преставници свих политичких партија које су довеле до овог стања не питајући српски народ.
Онемогућавање овог процеса, не враћање одузетих пренадлежности, који Срби имају Међународним Дејтонским Уговором доводи до кршења међународног права и обавеза, међународних уговора и даје право Србима да се референдумом изјасне о свом даљем путу и иласку из државне заједнице БиХ. Све друго је илузија и бјежање од стварности. Да ли неко мисли да ће се Сарајевска чаршија промјенити своју политику и довровољно "свјесно и прагматично" политички одрећи се свог циља унитарне БиХ. Зар неко мисли да може доћи до економске стабилности док не дође до политичке стабилности Републике Српске. Зар неко мисли да се договором може доћи до промјене уставног суда.
Исто тако не треба гајити илузије да Република Српска може функционисати са ВСТС- БиХ и његовим саставом и тужилаштвом, и добити право и правду. Која је улога закона који се не проводе. Која је корист рада полиције кад нема санкција. Двадесет пет година тужилаштво и суд БиХ прогоне Србе стављајући нам анатеме и мјењајући карактер рата, а сада урушавањем правних система Републике Српске без жеље и обавезе да промјеном правних норми и санкцијама казне прекршиоце Устава, права и правде.
Нема дипломатије без финансија силе и обавештајних информација. Да ли треба вратити ингеренције на ПДВ и друге финансије, да ли нам треба вратити обавештајни систем и војску. Да ли неко мисли да је сваки корак уназад, који је раније чињен, није био пад Републике Српске и српког народа у амбис. Морамо прећи у политичку активну одбрану и повратити одмах свеобухватни Изворни Дејтон или независну Републику Српску. У овој политичкој борби може бити и политичких жртава и њихових каријера. Зар није било жртвовања живота у грађанском рату, али је погинулог саборца у борби мијењао други борац и наставио да брани Републику Српску и свој народ. Тако се и политички циљеви морају бранити без калкулација и одступања.
Ово двадесетогодишње узмицање и одступање од политичких циљева у интересу лажне и бескорисне политичке кооперативности, мудрости и ко зна све због ког изговора је лаж. Све је била политичка борба за лично и временски ограничено преживљавање из партијске или личне користи. Политика у Републици Српској мора бити конципирана на трајни опстанак Републике Српске а не на временски период нечијег интереса. На тој платформи морају да одрастају млади политичари Срба Републике Српске и само дубокосвејсни обавеза и одговорности могу ићи даље... Они по томе морају бити препознати и бирани. Тада нећемо имати Станивуковиће и Вукановиће. Која будала би оваквим политичким дилетантима, надубодним и несвјесним, дала у руке такву светињу као што је Република Српска.
Како је језиво слушати Бијељинску Н1 телевизију и њене сараднике и аналитичаре изражене у лику Дарка Трифуновића кога представљају за професора, доктора, предсједника и ко зна шта све само да би прикрио своје лобирање за оне који нас бомбардоваше. Сугеришемо свима па и себи дајмо за обавезу да сви у својим могућностима и образовању радимо и лобирамо код пријатеља да нас подрже и схвате да нам нема опстанка ако се наша права и уређење друштва не врате у оквире Дејтонског уговора и да од тога нећемо одступати ни по коју цијену жртве, и то одмах и сад. Морамо знати да нам је то услов екомонског просперитета. Нека нам тај циљ буде минимум обавезе према нама самима и Републици Српској. Кренимо у ту политичку борбу од Дана наше Републике Српске.
Али кренимо у опрост у данима Христовог рођења и Дана Републике Српске и нека нам је политичка водиља и циљ онај за кога су гинули наши саборци.
Живјела поносно и вјечно Република Српска и српски народ!