Живот није мазио Ковачевиће, али увијек су из њега излазили јачи

У једном тренутку, иако обоје факултетски образовани, били су без сталног извора прихода јер је Зоран, као ратни војни инвалид, дуго био на лијечењу, а Ксенија је добила отказ у тадашњем предузећу још док је била на породиљском одсуству.
И поред тога, увијек ведри, насмијани, расположени за шалу. Нарочито Ксенија. Ипак, једна дјечја лизалица заувијек је промијенила Зорана.

- Једне прилике, рат тек што је завршио, водио сам Бојана у вртић и застали смо поред једног столића, тад су се цигарете, жваке и сл. продавале на столићима, и Бојан ме упитао: Тата можеш ли да м и купиш лизало? Почео сам да преврћем по џеповима и нисам могао да нађем 50 пара (пола динара, тадашњих). И то ме страшно погодило. Дошао сам кући, сјео, исплакао се. Било ми је јако тешко и онда сам се зарекао да више никада нећу доћи у ту ситуацију.

И од тог дана, од свих послова којим су се бавили, имали су, како кажу, све што им треба. Није било лако. Посао се хватао у лету, кад је за то вријеме. Иако обоје одрасли у граду, засукали су рукаве и узели живот у своје руке. Нису се либили и бјежали од посла. Прво су се одлучили за узгој камилице. Потом бијелог лука, а како је Зоран годинама рибар од тог улова у њиховој кухињи настају најљепше и најукусније домаће рибље шницле па је и то био додатни извор прихода. 

- Сјећам се кад смо једном засијали башту, дјеца су била мала, морала сам остати кући, Зоран је отишао сам у башту да окопава. И враћа се он након сат времена. Ја кажем: откуд ти раније? Каже он: Ма дај, бјежи, немам се с ким свађати у башти! Глуво ми је без тебе! Увијек смо се наслањали једно на друго, то ми је било битно - прича Ксенија.

Врстан спортиста, поносни власник злата и сребра са свјетских карате такмичења у Португалу и Румунији, млађи син Реља, сада више разумије родитеље стекавши и нека сопствена искуства.

- Кроз студије педагогије сазрио сам и поступке које нисам разумио сада потпуно оправдавам и разумијем. Циљ је био да израстемо у људе какви и требамо да будемо - истиче Реља.

Прављење пловака за риболов, штрикање, хеклање, плетење, шивање, па чак и везење ружа за, такозвано керање које су јој чак наручивали и са Пага, као и излагање на сајмовима чипкарства, оно је чиме се Ксенијине спретне руке могу похвалити.
Кречење, глетовање, лакирање, поправке ситних кварова, прављење намјештаја по мјери, само су неки од послова којим су Зоран и Ксенија издржавали породицу. Помагали су им и синови, и даље то чине.

- Без гунђања ниједан посао није прошао, одмах да вам кажем. Нисмо ни кренули из куће а они питају кад се враћамо? Дјеца, здрава права, али не би било ни нормално да у овим годинама воле да раде те послове - кроз смијех се присјећа Ксенија живота и не увијек лаког пута, а Реља као да потврђује мајчине ријечи:

- Бојану је био проблем устати, а мени је био проблем завршавање јер никад краја! Увијек се радило до измака снага и отац је увијек говорио како ја могу радити, можете и ви! Некако, сви смо се трудили да дамо максимум али немамо сви исте капацитете!

Живот тече и носи и лијепе и мање лијепе тренутке и ситуације. У свим везама повремено, долази и до размирица и неслагања. Ксенију и Зорана пријатељи често питају како они рјешавају своје проблеме.

- Скуха се литар кафе,и ми то пијемо цијелу ноћ, успавамо дјецу, сједнемо за трпезаријски сто и разговарамо, разговарамо, разговарамо, док не ријешимо. И, ако се деси да се не договоримо, кухамо сутрадан поново литру кафе, опет тако, док год не ријешимо све своје поблеме, ту за трпезаријским столом! Ништа по кулоарима, никакви савјетодавци. Нас двоје смо били ти који смо били свјесни да се само нас двоје можемо договорити, за право рјешење, изнијети на својим плаћима, заједно. То свима кажем, у вези не смије бити калкулација. Ја сам ово, ти ћеш ово...Нас двоје никад у животу нисмо имали отказ, онда он зарађује. Мораш наћи сам начина да изађеш из проблема - каже Ксенија.

Лена је прије седам година браћи (тада од 19 и 17 година) била велико изненађење. Данас, најљепше. Плеше, пјева, тренира ритмичку гимнастику и похађа први разред основне школе. Али прво што уради кад дође с наставе јесте:

- Да зовем брата да се играмо! И једног и другог! И било кога ко жели - каже мала Лена.

Ни пуцкетава кољена нису спријечила Ксенију да се након паузе због мајчинства, прикључи ветеранима КУД-а Веселин Маслеша. Лена јој најчешће прави друштво.

- Маслеша има посебну душу. То је организација људи, ентузијаста који ће ти помоћи. Ми знамо ко се чим бави, помажемо једни другима и не штедимо се у тим стварима и зато ја волим ту енергију, и сви се трудимо да помажемо једни другима и то је, ја мислим, и смисао живота!

Из дружења и играња фолклора изродиле су се улоге. И то праве филмске. Додуше, као статисте, а било је и веома успјешних реклама.

Иако пуних двадесет година ради на телевизији, Ксенија је један од радника РТРС-а кога гледаоци, углавном, не виде. Посао кајронисте се најкраће може свијету превести као потписивач прилога. И за то треба велика концентрација и брзина, јер није лако у једном минуту потписати рецимо пет саговорника и њихове функције. Породица и пријатељи имају резумијевања према њеном послу и смјенама због којих устаје рано или долази касно.

- Сваки радни дан је другачији, у режији поготово. Никад не знаш каква ће комбинација људи бити. И најбитније је да се цијенимо, волимо и поштујемо и увијек имаш некога ко ће ти направити занимацију! И увијек се волимо шалити и волим што радим иза камера, и волим телевизију због тога иза камера. Све оно што гледаоци не виде.. мени је жао што су они ускраћени за то искуство али тв волим само због тога иза камера - прича о свом послу Ксенија.

Једнакости, љубави и заједништву Ксенија и Зоран уче и дјецу, Бојана, будућег професора енглеског језика и музичара, Рељу и најмлађу Лену.

- Ја, рецимо, никад нисам о својој мајци и оцу нешто лоше чуо од других људи! То ми више значи него само образовање! Сам човјек, особа, да је поштен! Поставили су високо љествицу што се тиче неких ствари, већи ми је изазов то. Памет се стиче, образовање се ријеши, али остати поштен читав живот, баш - причао о својим родитељима Бојан. 

Празнике проводе заједно, и увијек имају времена за породична окупљања. То је нешто што додатно пуни батерије.

Како у овим временима сачувати породицу и шта је оно што треба да цијене млади да би остали и опстали заједно, питали смо и Ксенију и Зорана.

На првом мјесту морају дати свој максимум! Да се никада не осуђују за неке поступке што нису хтјели, што им срце није дало! А да ли ће они срести другу страну, да их подржи, то ми не можемо гарантовати! Не постоји шаблон, ни формула! Ми само њима можемо показати и имати узор у нама а да ли ће срести сродну душу то је у Божјим рукама - поручује Ксенија, а бесједу завршава Зоран:
 
- Пет ствари: Заљубите се, заволите ту особу, поштујте ту особу, толеришите јој јако пуно и вјерујте јој јако пуно  -