"Роман краљице Наталије"; враћање заслуга Драгутину Илићу
"Роман краљице Наталије" Драгутина Ј. Илића, враћа на сцену давно заборављеног писца из чувене умјетничке породице.
Такву слику покушава да исправи Светлана Томић која је приредила овај роман, а у поговору освјетљава овог "оригиналног, продуктивног, жанровски разноврсног и политички активног писца, који је унио различите новине у српску књижевност".
У своје вријеме Драгутин Ј. Илић био је поштован аутор лирских пјесама, десетерачких спјевова, драма, романа, путописа, мемоара, биографија... Српску књижевност није обликовао само као писац, већ и као књижевни историчар, теоретичар и критичар.
- Да озбиљнији истраживачи нису били упорни у свом интервенционизму, данас се не би знало да је он 1881. имао важну улогу у оснивању првог српског књижевно-умјетничког удружења у Београду, да је знатно обогатио позоришни репертоар, створио нови трагички стих, био бољи лиричар и драматичар од Јована Суботића, успјешнији драматичар и приповједач од Ђуре Јакшића, плоднији од Стерије, а по броју пјесама раван Змају, да је у поезију унио социјалну тенденцију, да је написао најбољи роман о старом Београду, а његову трагикомедију "Послије милион година" (1889) научници сматрају првом научнофантастичном драмом у свјетској књижевности - каже Светлана Томић.
Он је и аутор чувених пјесама "Стојано, мори Стојанке" и "Шано душо, Шано мори" које су неоправдано приписане народу. Неодговарајуће оцјењивање његовог дјела, по њеним ријечима, многи истраживачи су повезали с одлуком "врховног судије" - Јована Скерлића, да 1912. овог писца не укључи у своју "Историју нове српске књижевности", а постоје увјерења да је том приликом код Скерлића преовладала лична нетрпељивост. Извјесно је да су два интелектуалца имала различите естетске и етичке идеале, супротна политичка опредјељења, па и личне сукобе.
Иако је одувијек био поштован писац и високо оцијењен, његово мјесто остало је проблематично у српском канону и образовању.
У "Роману краљице Наталије", Драгутин Илић је описао своју улогу у организовању побуне народа ради одбране краљице Наталије Обреновић и спречавању њеног протјеривања из Србије. Роман освјетљава драматичне тренутке када је краљ Милан помоћу војске и полиције изазвао крвопролиће народа 6. маја 1891, а излазио је у наставцима у "Цицварићевом београдском дневнику".