Сви папски путеви за Београд

Јавност је све дипломатске односе Србије и Ватикана поодавно свела на два питања: Други свјетски рат и посјету папе Србији. У тој поставци, српска страна инсистира код Свете столице на кајању, извињењу и спознаји усташких злочина почињених у име Бога, док Ватикан ставља до знања да би свети отац радо посјетио Србију.

То су два отворена питања о којима се, по правилу, прича у рукавицама, увијено, нарочито вагајући сваку ријеч, било да је ријеч о државним или духовним званичницима.

Не чуди, стога, што је приликом последње посјете високог званичника, секретара Свете столице за односе с државама надбискупа Доминика Мамбертија, потписивање споразума о високом образовању, због којег је и дошао, остало у сјенци захтјева српске државе и цркве да се у ватиканским одајама размисли о улози Алојзија Степинца у Другом свјетском рату и његовој канонизацији.

Да поменемо и оно друго питање. Оцјењујући посјету надбискупа Мамбертија као веома важну за нашу земљу, један високи државни функционер рекао је за „Политику” да држава нема ништа против доласка папе у Србију, али да међу архијерејима Српске православне цркве нема јединственог става о томе.

Према ријечима нашег саговорника из државног врха, „тврдо крило” епископата не слаже се с таквим предлозима.Зато траје вишедеценијска патпозиција када је ријеч о доласку папе.

Заиста, највиши државни функционери у више наврата упућивали су папи позив да посјети Србију и при том, за разлику од цркве, нису постављали посебне услове светом оцу.

Чак је и Слободан Милошевић желео да доведе поглавара Римокатоличке цркве у Србију.Папу су позивали у својству министара иностраних послова и Горан Свилановић и Вук Драшковић, као и председници СЦГ Светозар Маровић иСрбије Борис Тадић.

Учинио је то прије неколико дана и Томислав Николић, али уз опаску „чим се црква сложи”.

Додуше, највиши представници власти у Србији састајали су се с папом, али не на домаћем терену. Последњи пут када је Борис Тадић ишао у Ватикан да се састане с папом Бенедиктом XVI, 2009. године, имао је за то чак и благослов Светог архијерејског Синода.

Држава у Ватикану види утицајног и моћног савезника.То потврђују и ријечи нашег саговорника који наглашава важност недавно потписаног споразума и грађења добрих односа. Власт у посјети папе нашој земљи види могућност да добијемо на међународном угледу.

Ипак, не треба сметнути с ума шта нам је својевремено поручио портпарол Свете столице Федерико Ломбарди, упитан хоће ли папа подржати европске интеграције Србије: „ЕУ није у домену папиних компетенција.” У државним односима, став Ватикана да не призна независност Косова често се истиче као симбол наших добрих односа и савезништва на којем би требало даље да се ради.

Забуну у српским редовима изазвало је то што је 2011. године именован посебан апостолски делегат за Косово, што је у неким овдашњим круговима изазвало сумњу да је Ватикан до краја искрен када је реч о одбијању да призна независност Косова.Наиме, тек што је амбасадор Ватикана у Србији надбискуп Орландо Антонини категорички тврдио да се ради о искључиво унутарцрквеном, организационом питању које никако не значи и евентуалну најаву признавања Косова, исти тај апостолски делегат – Јулијус Јанус, обећао је, усред Приштине, да ускоро стиже с добрим вијестима из Ватикана.

До данас се не зна на које је добре вијести мислио, будући да је Света столица готово моментално поручила да став о непризнавању Косова остаје исти. Неки извори тврде да је и Руска православна црква скренула пажњу врху Римокатоличке цркве да ће иступити из међухришћанских тијела ако признају Косово. И док се често напомиње значај ватиканског става да не призна Косово, још чешће се заборавља да је Света столица међу првима признала Хрватску или Словенију.

За српску цркву, Ватикан је прије свега и изнад свега, сједиште римског папе, поглавара свих католика. И док на плану теологије готово да нема значајнијих препрека, јер се барем разговара о разликама у међухришћанском дијалогу који се одавно води уз укљученост свих страна, на плану историје, препреке су и даље велике.

Захтјеви СПЦ да папа посјети концентрациони логор у Јасеновцу, као симбол српског страдања у Другом свјетском рату и осуди злочине које су починили или благословили припадници Римокатоличке цркве над православним и не само православним живљем, у Ватикану још нису услишени. Додуше, надбискуп београдски Станислав Хочевар више пута је подсјећао да бискуп Антун Шкворчевић годинама одлази у Јасеновац и моли се за све његове жртве, да је тај концентрациони логор обишао и предсједник Хрватске бискупске конференције Марин Сракић, као и кардинал Јосип Бозанић.

Хочевар је истакао и да је папа Јован Павле II 2000. године замолио за опроштај свега што су дјеца Католичке цркве „било гдје и било када учинила”. Општи опроштај је, дакле, формално исказан, али из СПЦ понављају да се српске жртве и даље ријетко или никако не помињу у изјавама католичких великодостојника.

Неријешена питања у вези с догађајима из вријемена Другог свјетског рата два пута су се у последњем тренутку испречила сусрету поглавара СПЦ и Римокатоличке цркве. Када се чинило да је сусрет папе Јована Павла IIи патријарха српског Павла у Бањалуци 2003. године већ извјестан, све је отказано јер су организатори као мјесто сусрета одабрали озлоглашени манастир Петрићевац, из којег је почео усташки покољ српског живља из околних села.

Патријарх Иринеј најавио је још 2010. године да ће на прославу 1.700 година од доношења Миланског едикта 2013. у Нишу бити позвани сви поглавари хришћанских цркава, што је подразумијевало и долазак папе Бенедикта XVI. Најава је тада поздрављена у Ватикану, али до сусрета није дошло.

Наиме, у јуну 2011. године, Бенедикт XVI се поклонио гробу Алојзија Степинца, приликом посјете Хрватској, што је довело до тога да Свети архијерејски Сабор саопшти да ће на прославу у Нишу бити позвани само православни поглавари. Не треба занемарити ни посјету другог човека Руске православне цркве митрополита волоколамског Илариона Алфејева Српској цркви, исте године.

Он је, незванично, скренуо пажњу српским архијерејима да се руски патријарх још није састао с папом и да не намјерава да то учини у Србији, као и да неће доћи на прославу у Ниш ако на њој буде и поглавар Римокатоличке цркве.

Митрополит Иларион, иначе, важи за једног од најискуснијих православних дипломата, као шеф дипломатије Руске православне цркве. С папом Бенедиктом XVI састајао се више пута, али упркос побољшању односа, и Русија и Србија остају ријетке православне земље на чије тле још није крочио ниједан римски папа.

Поглавар Римокатоличке цркве у свега неколико година, од 1999. до 2002, посјетио је Румунију, Грузију, Грчку, Украјину и Бугарску. По устаљеној пракси Ватикана, претходно је добио позив већинске православне цркве, осим у Грчкој, гдје је Црква само навела да се не противи његовом доласку.Али га није званично позвала. Један од грчких услова био је и да папа по изласку из авиона прескочи још једну устаљену праксу: цјеливање тла.

Највећи ударац односима Србије и Ватикана несумњиво би донијела канонизација кардинала Алојзија Степинца коју су хрватски извори при Светоj столицинајавили за октобар ове године. Загребачки надбискуп Јосип Бозанић објавио је вјерницима да више нико и ништа не може зауставити да Степинац постане светитељ.

Српска црква и држава јасно су ставиле до знања папином министру спољних послова да би такав чин уназадио црквене и државне односе.

И патријарх Иринеј и предсједник Николић упутили су и званична писма тим поводом, адресирана на папу Фрању лично. Међутим, будући да је кардинал Степинац 1998. године већ проглашен блаженим, неизвесно је како ће „српска иницијатива” проћи. Односи Србије и Ватикана су, у том погледу, на стакленим ногама.

„За вријеме Другог свјетског рата помагао је прогоњене и патнике”, пише о Степинцу хрватска „Википедија”.

„Од првих дана здушно је благословио стварање ’католичке државе’, како је он често називао НДХ”, наводи се у српској „Википедији”.

Бог нам је, несумњиво, исти. Али свеци нису.

(Политика)