Папа Фрањо био инспирација за бројне филмове од "Конклаве" до "Двојица папа"
Можда и због свијести о пролазности папе Фрање, харизматичног поглавара од скоро 90 година, филм "Конклава" Едварда Бергера оставио је утисак на посљедњој додјели Оскара, освојивши награду за адаптирани сценарио, преноси Анса.
Филм у којем Рејф Фајнс тумачи главну улогу кардинала, са Изабелом Роселини и Серђом Кастелитом, између осталих, добио је похвале од извора блиских Ватикану због готово потпуне вјеродостојности приказаних дешавања између резиденције Санта Марта и Сикстинске капеле, приходовао је 115 милиона долара широм свијета, а сада се чека његово премијерно приказивање на малим екранима 5. маја на каналу Скy Цинема Уно и у стримингу на платформи Now.
Успон Хорхеа Марија Бергоља на папски пријесто у марту 2013. године означио је почетак новог тренда филмова инспирисаних његовом личношћу.
Мање узвишена, приступачнија и дубоко савремена, слика папе Фрање свакодневно је разбијала клишее, отварајући нову сезону филмских рефлексија о духовности, савјести, моћи и кризи вјерског ауторитета.
Најава тог новог таласа био је без сумње филм "Двојица папа", у режији Бразилца Фернанда Меирелеша, са маестралним интерпретацијама Ентонија Хопкинса и Џонатана Прајса.
Објављен 2019. године, данас доступан на Нетфликсу, овај биографски филм смјештен је у дане пред повлачање Бенедикта XVI и замишља сусрет и дијалог између конзервативног њемачког папе и прогресивног надбискупа из Буенос Ајреса, Бергоља.
Њихов разговор у Кастел Гандолфу води се о вјери, гријеху и могућности промјене, а завршава се сценама спорта које додатно хуманизују причу.
Филм "Двојица папа" отвара се конклавом из 2005. године, у којој је изабран њемачки кардинал, док је аргентински остао тик испод црте.
Са три номинације за Оскара (за сценарио и остварења обојице глумца), Меирелешов филм вратио је Ватикан у центар велике глобалне филмске нарације, коју је Холивуд и раније обрађивао, али знатно фикционализованије, на примјер у трећем дијелу "Кума" (1990) и у "Анђелима и демонима" из 2009. године, заснованим на роману Дена Брауна.
Папа Фрањо је инспирисао и ауторе документарног филма. Године 2018. појавио се документарац "Папа Фрањо - човјек од ријечи", у којем Вим Вендерс приказује папу као моралног вођу способног да говори директно мушкарцима и женама нашег времена о темама попут сиромаштва, заштите животне средине и социјалне правде.
Двије године касније услиједио је филм "Фрањо" Јевгенија Афинејевског, добитника награде Кинео на Венецијанском филмском фестивалу, који је изазвао још већу пажњу због папиних изјава о правима миграната и ЛГБТ особа.
Папиним мисијама у иностранству посвећен је филм "На путу" Ђанфранка Розија, приказан ван конкуренције у Венецији 2022. године.
Он емотивно приказује Папина путовања кроз архивске снимке, стварајући својеврсни дијалог између документованих слика, савремених дешавања и новије историје.
Године 2015. појавио се и биографски филм "Зови ме Фрањо" Данијелеа Лукетија, који приказује младост Бергоља (кога тумачи Родриго де ла Серна) у Буенос Ајресу током година диктатуре, а емитован је синоћ на Медиасету.
Прије тога, 2011. године, приказан је и филм "Хабемус Папам" Нанија Моретија, иако се не бави директно Фрањом, у лику папе ког тумачи Мишел Пиколи, који бјежи из Ватикана, готово пророчки наговјештава идеју о рањивом, немирном и дубоко људском папинству.
На крају, у потпуно измишљеном и готово барокном изразу Паола Сорентина, ту је и серија "Млади папа" са Џудом Лоом у главној улози, у продукцији Скаја.