Гајстлингер: Незаконита одлука да се предсједнику Српске забрани улазак у Аустрију
У богатој професионалној биографији истичу се бројне публикације којима је фокус на сљедећим темама: теорија и пракса међународног права, међународно право мањина и избјеглица, европске интеграције, међународно и европско еколошко право, руско и источноевропско уставно право из компаративне перспективе. До сада је био члан бројних експертских мисија у разним државама, а гостујући је професор на Карловом универзитету у Прагу, страни члан Комисије за евалуацију Универзитета Рома ИВ, члан и секретар експертске групе за евалуацију правне области у Летонији (Летонска агенција за квалитет у високом образовању – АИКА), члан Савјетодавног тијела за евалуацију истраживачких организација чешке владе, члан међународног евалуационог панела Полицијске академије Чешке, као и члан Управног одбора Универзитета Моцартеум.
Из свега наведеног, лако је закључити да је професор Михаел Гајстлингер више него компетентан да говори на тему која је горућа, не само у Републици Српској, него и шире.
Интервју Гајстинглера за banjaluka.net преносимо у цијелости:
Вишеструко кршење међународног и аустријског права
Можете ли објаснити да ли и како се у Аустрији законски може спровести захтјев министарке спољних послова за увођење санкција против предсједника Републике Српске Милорада Додика?
Др Михаел Гајстлингер: За почетак, мора се кренути са нивоа међународног права јер су санкције могуће само уколико су у складу са међународним правом. То значи да мора постојати случај који оправдава такву мјеру по међународном праву, а затим, према расподјели надлежности у унутрашњем правном систему, она мора бити правно утемељена и мора постојати одговарајућа правна основа. Што се тиче међународног права, не може се установити да је дошло до његовог кршења од стране предсједника Додика или других наведених особа. Ипак, аргумент на међународном нивоу је да Високи представник Кристијан Шмит није правно валидно именован за позицију на којој се налази јер не постоји одлука Савјета безбједности. Чак ни Савјет за имплементацију мира у цјелини није дао подршку, иако се ради о политичком, а не међународно-правном тијелу, које нема правну основу у Анексу 10 Дејтонског споразума. То значи: без одлуке Савјета безбједности, Шмит не може бити сматран легалним Високим представником, што значи да он узурпира овлашћења једне институције предвиђене Дејтонским споразумом, која му не припадају. То даље значи да су све његове радње правно неважеће и немају правно утемељење. Оне се морају сматрати ништавним и без правног ефекта. И то је суштина политичке природе овог случаја, која је присутна и у одлуци суда, који је занемарио легитимне аргументе предсједника Додика. Дакле, овде се очигледно ради о политичком поступку, а не о поступку који је заснован на међународно-правној основи, јер такво кршење међународног права од стране предсједника Додика није утврђено. Самим тим, не постоји међународно-правна основа за Аустрију да уведе санкције против једне или више особа које се оптужују за таква дјела.
Како би на овај случај требало по слову закона гледати из аустријске перспективе?
Др Михаел Гајстлингер: Из аустријске перспективе, субјект међународног права који би морао да изврши кршење јесте цијела земља БиХ, а не једна од двије ентитетске јединице. То значи: чак и када би један ентитет прекршио Дејтонски споразум у односу на други ентитет, Аустрија не би имала право да интервенише у корист једне стране. То би представљало повреду забране мијешања у унутрашње ствари једне државе. Такав спор мора се рјешавати унутар Босне и Херцеговине – између ентитета и централне власти. Аустрија би, када би и постојала таква ситуација, била обавезана члановима ИЛЦ (Комисије за међународно право) о одговорности држава и могла би предузети само оно што је дозвољено држави која није директно погођена. Међутим, ниједан од тих услова за увођење санкција против предсједника Републике Српске не постоји. Ако би се, упркос томе, кренуло са увођењем санкција на унутрашњем нивоу, уз игнорисање чињеница или представљање неистина, тада треба узети у обзир која је материја предмет санкција. У принципу, мора се одредити која институција има надлежност, а то зависи од конкретних аустријских закона. Када је ријеч о надлежностима министарстава, пресудан је Закон о савезним министарствима.
Примјера ради, ако је ријеч о забрани уласка у земљу, то је примарно у надлежности Министарства унутрашњих послова, док Министарство спољних послова има само споредну улогу. Та споредна надлежност би могла бити ријешена само уз сагласност оба министарства. Ако не дође до договора, онда је потребан заједнички владин закључак, што Закон о савезним министарствима јасно предвиђа за случајеве спора између два надлежна министарства.“
Прекршен и Закон о странцима
Гајстлингер сматра да, ако претпоставимо да аустријска министарка спољних послова Беате Мајнл-Рајзингер покуша да издејствује забрану уласка за предсједника Додика, онда је пресудан правни оквир Уредбе на нивоу Европске уније.
Др Михаел Гајстлингер: С обзиром да између ЕУ и Босне и Херцеговине не постоји визни режим, постоји уредба од 14. новембра 2018. године, која омогућава носиоцима биометријских пасоша да без визе бораве 90 дана у периоду од 180 дана у ЕУ. То значи: предсједник Додик, као и сваки грађанин БиХ, има право да без визе уђе у Аустрију, као чланицу ЕУ. Аустријски конзулат у Сарајеву нема никакво овлашћење да укине то право или уведе визну обавезу. За спровођење ове уредбе надлежна је Европска комисија, па не постоји остатак надлежности за Републику Аустрију. То конкретно значи: Ако Милорад Додик уђе у Аустрију са важећим пасошем и кроз званичну граничну контролу, он то без ограничења може да учини јер услове за забрану уласка не провјерава Министарство спољних послова, већ Савезни завод за странце и азил (БФА), а аустријски закони су врло прецизни. То значи да, докле год Додик није физички присутан у Аустрији или ЕУ, не постоји законска основа да му се забрани улазак. Аустрија може донијети забрану уласка само у вези са одлуком о напуштању земље (повратном одлуком). Дакле, Додик би прво морао да уђе у Аустрију, да би се евентуално активирала правна основа за његов повратак, ако би се за то указао неки законски основ. Услови за то су прецизно дефинисани у Закону о странцима и полицији, што значи да: ако користи важећи пасош, уђе преко законски предвиђене граничне тачке и не премаши 90 дана боравка у периоду од 180 дана, онда је његов улазак и боравак легалан. У том случају не постоји основ да БФА изда одлуку о повратку, а самим тим не постоји ни основ за забрану поновног уласка.
Др Гајстлингер је подробно објаснио једну страну медаље, али питали смо га какав је однос аустријских власти према одлукама БиХ правосуђа, свеједно колико оно заиста (не)функционише у истинским правним оквирима.
Др Михаел Гајстлингер: Могуће је да забрана уласка буде размотрена ако постоји правоснажна кривична пресуда у БиХ. Но, и тада је услов да пресуда буде коначна. И у том случају је важно знати да свака одлука Савезног завода за странце и азил (БФА) може бити предмет жалбе пред Савезним управним судом. Такође, Закон о странцима налаже да се у свим поступцима поштује начело пропорционалности. То значи да све одлуке, укључујући и забране уласка, морају бити сразмјерне и могу се судски преиспитивати. Због свега наведеног, сумњам да би се на основу Закона о странцима могло оправдати доношење одлуке о забрани уласка предсједнику Додику само на основу аргумената савезне министарке спољних послова Меинл-Реисингер. Да закључим: Одлучујући закон је Закон о странцима, нарочито чланови 53, 52, 41А и 13. Надлежност има Савезни завод за странце и азил (БФА), који је дио Министарства унутрашњих послова, а не Министарство спољних послова.“
Дејтонски споразум је темељ БиХ
Једно од кључних питања које је постављено професору Михаелу Гајстлингеру било је: Да ли је законски могуће да Аустрија санкционише некога због политичких ставова, ако се ради о страном држављанину, који не посједује аустријско држављанство?
Др Михаел Гајстлингер: Мој јасан одговор је: Уколико би Аустрија тако нешто учинила, било би то кршење међународног права и управо то треба предочити министарки Меинл-Реисингер. Јер, као што је већ речено, не постоје услови да се понашање предсједника Додика окарактерише као противно међународном праву. Ради се о понашању које је, из његове перспективе, спроведено у најбољој намјери и у интересу ентитета Републике Српске, који он заступа у односу према централној власти БиХ. Правна основа за његово поступање је Дејтонски споразум, са свим анексима, посебно са Уставом БиХ, који је његов саставни дио. Аустрија је дјелимично и сама уговорна страна тог споразума, у дијелу који се тиче цивилне имплементације. Дјелимично је посредно укључена преко тадашње Савезне Републике Југославије, односно данашње Републике Србије. То значи да постоје међусобна права и обавезе међу потписницама као дио мировног рјешења. Из тога не проистиче ни право ни обавеза за Аустрију, него је то унутрашња ствар потписница. Чак и када би се помислило да је дошло до кршења Споразума о стабилизацији и придруживању између ЕУ и БиХ, нема доказа да је Додиковим понашањем то прекршено. Да подсјетим, у марту 2024. године, Европски савјет је одлучио да отвори преговоре о приступању са БиХ и преговори се одвијају. Ако се одвијају спорије него што то неким чланицама ЕУ одговара, то је политичко питање, али не и кршење међународног уговора. За поређење: Када би Аустрија жељела да приступи некој међународној организацији, а неки покрајински гувернер, односно челник, се не би по том питању слагао са савезном владом, морао би се прво постићи унутрашњи договор. Исто важи и за БиХ – договор мора доћи између ентитета и централне власти.
На крају питање за овог истакнутог и признатог правног стручњака шта види као темељни проблем, из којег проистичу бројни остали у БиХ?
Др Михаел Гајстлингер: Посебно је жалосна улога чланова Управног одбора Савјета за имплементацију мира који, умјесто да пронађу подобног кандидата уз одобрење Савјета безбједности УН, и даље инсистирају на њемачком представнику Кристијану Шмиту, који нема подршку ни Савјета безбједности, ни ентитета, ни саме БиХ. Познато је да су се Русија и Кина изјасниле против њега у Савјету безбједности. Сматрам да треба тежити томе да се пронађе нова особа која ће бити предложена Савјету безбједности – неутрална и прихваћена од свих потписница Дејтонског споразума. Уосталом, постоје хиљаде способних дипломата широм свијета. Не мора то бити ни Нјемац ни Аустријанац – поготово не због историјског оптерећења из Другог свјетског рата на Балкану. Боље би било да се предложе кандидати из земаља које не носе историјско оптерећење – неутралне особе које могу уживати повјерење свих страна и које Савјет безбједности може лако да прихвати.